Приватне колекције често садрже дела без којих није могуће приредити самосталну или ретроспкетивну изложбу појединих уметника. Управо зато је важно да колекције не остану доступне само њиховом власнику већ - да живе. А, то је једино могуће, како тврди Никола Кусовац, ако оне буду стручно обрађене и адекватно, са добрим репродукцијама публиковане као монографије.
У Београду се, међутим, колекционира све и свашта од марки и упаљача до вредних колекција намештаја или слика. Постоје и колекције које можда нису интересантне за ширу публику али су врло вредне и свакако би нашле место у музеју. У такве извесно спада колекција од неколико хиљада фотоапарата и камера Угљеше Рајчевића којој би заправо било место у Музеју науке и технике. Ипак најатрактивније су оне у којима су сабране слике. Што вредније слике - то атрактивнија колекција. Јасно ми немамо колекционаре који би сакупљали светска имена импресиониста или модерниста. У најскупе збирке спадају оне које садрже дела наших великих сликара између два светска рата.
Ипак, много је јефтиније куповати дела - па и капитална дела својих савременка - оних који већ заузимају високо место у аналима домаће историје уметности - него слике мртвих уметника, великана домаће ликовне сцене. Савременици, па и они најпознатији чије место је већ загарантовано у Музеју савремене уметности ђе врло ретко премашти цену од 10 хиљада евра.
Међутим, једна Бијелићева слика је, својевремено, колекционара Владимира Цуцића коштала 15о хиљада марака. То је цена врхунских Бијелићевих дела. И, једино то се исплати - тврди Цуцић. -Мислио сам ако јефтино купите, касније ће да поскупи - али то се никад није догодило, него је цена још и пала. А, капиталним делима цена непрекидно расте. Логика је иста, као у свету са врхунским делима.
На домаћем тржишту су, по оном што продре до јавности, најскупља дела Саве Шумановића. Односно, како тврди Никола Кусовац - слике Надежде Петровић.
За "Повратак чате Црногораца из боја" Паје Јовановића - слику купљену у иностранству и донету у Београд - било је, својевремено нуђено 600 хиљада марака, али власник није хтео да је прода. Тако, по Кусовчевој процени - могло би се рећи да су слике Паје Јовановића најскупље од свих Срба - сликара. Јер Јовановићевог "Укротитеља змија у Мароку` је купио странац, пре две - три године, у Бечу за 117 хиљада фунти. А, прошле године је једна слика Паје Јовановића - мало уље широко 13, а високо 18 центиметара, величине као дописница - продата за 8800 евра.
На међународној сцени Паја Јовановић је и даље најпознатији и најскупљи, а цене Надежде Петровић, Саве Шумановића, Лубарде... сами "зидамо" на домаћем тржишту. Захваљујући недавној продаји "Села" Саве Шумановића у париском "Друоу" и овај великан улази на светску сцену - захваљујући цени која је са хиљаду и по евра скочила на преко 60 хиљада. Али, јасно ту цену нису подигли француски купци већ наши људи који на иностраним аукцијама "меркају" и купују дела српских уметника за домаће, знатнио скупље тржиште. Стога се може претпоставити да се више нигде Шумановићево дело неће појавити по почетној цени која ће бити испод 50 хиљада евра. Лубарда је на продајама иностраних аукцијских кућа - на светској пијаци - достигао цену од три до четири хиљаде евра. Највиша цена за његово дело је за сада - пет хиљада евра.




СЛИКА ИЛИ КУЋА
ВЕЛИКИ љубитељ слика, посебно дела војвођанских уметника, наш познати глумац Славко Симић је својевремено, раних педесетих могао да купи слику која је данас један од заштитних знакова Музеја савремене уметности: "Пијани брод" Саве Шумановића. Али, био је у великој дилеми јер је на вагу било стављено или слика или кућа. Одлучио је да реши подстанарски статус и уместо "Пијаног брода" купио је вилу "Пчела" на Топчидерском брду, у којој и данас станује