Прошло је 130 година од рођења једног од наших највећих књижевних критичара Јована Скерлића(1877-1914), који је у својој краткотрајној каријери оставио дело без премца у српској књижевности. Тим поводом Универзитетска библиотека објавиће критички зборник, на којем раде Даница Филиповић и Никола Марков, саветници у Одељењу за реткости. У овој књизи по први пут наћи ће се непозната Скерлићева преписка са значајним личностима тог доба, супругом, сестром, као и породичне фотографије, које ће Библиотека добити од његових потомака из Француске.
- Сигурни смо да ће се за ово дело посебно заинересовати наши књижевни историчари - кажу приређивачи. - Скерлић је упоредо са књижевним ствралаштвом, исто тако неуморно радио на политичком и националном пољу. Ретко да се у било којој енциклопедији може наћи толико значајних личности, које су обележиле време од 1890. до 1914, а која се помињу у Скерлићевој оставштини. Већина писама је доста оштећена, на срећу многа смо успели да прочитамо. Неколико писама је писано на готици, па су нам колеге из Берлина помогле да их транскрибујемо.
Нјегова сестра Јелена, која је била удата за Владимира Ћоровића, пре нешто више од пола века објавила је писма која је чувала. Али, необјављена писма његових пријатеља, познаника, сарадника додатно осветљавају Скерлићеву личност и говоре о тадашњим друштвеним приликама, политичкој ситуацији и менталитету српског народа...
- Када сам се први пут сусрела са писмима која се чувају у Библиотеци изненадила сам се зашто су са свих скинуте поштанске марке. Неко је изгледа волео да их цепа, помислила сам. Касније, открила сам да је цела преписка случајно пронађена у корпи за отпатке, јер су Аустријанци, знајући за Скерлићев политички рад, детаљно претресли стан, тражећи неки доказ који би могао да оптужи Србе за избијање Првог светског рата.
Преписка показује да је Скерлић био душеван човек, увек спреман да помогне у невољи. Горео је од много посла и обавеза. А молбе за помоћ стизале су са свих страна.Јован Дучић се разболео у време док је био студент. Молио је Скерлића, који је био уредник Српског књижевног гласника, да му унапред исплати хонорар, јер није смео да се врати кући, а да не заврши студије. Новац је слао и Бранку Лазаревићу, који је био његов студент у Немачкој. Сви су у њему видели спасиоца: “Ја вам остављам меницу, молим вас најлепше будите тако добри регулишите ми ово плаћање.”,”Молим те поради још одмах да ми се одобри одсуство. “,”Ако вам је Бог дао пошаљите ми коју десетину динара и ја ћу вам поштено одрадити.”, “Будите ми тако наклоњени па поспешите решење.”,”Лепо вас молим пошто се налазим у војсци да наредите да ми се хонорар за одштампану ствар одмах пошаље. “.
Скерлић се дописивао са Алексом Шантићем, Вељком Петровићем, Миланом Савићем, Симом Пандуровићем, Васом Пелагићем и још многим истакнутим мислиоцима тог времена у којем је “цветала” идеја југословенства. Тај део преписке посебно је занимљив, јер се у њему откривају њихове идеје и планови како да их спроведу. Сматрали су да треба више да се “укрштају” и да се између себе друже, а мање да се ослањају на политичаре, који би у једном тренутку њихову идеју подржали, а у другом би их издали.
Међу писцима је и неколико писаних вереници, касније супрузи, Клари.
- Писао је лепа писма својој супрузи, пуна нежности и топлине - примећује Даница Филиповић. - О томе је писала Клара у својим мемоарима. Била је то љубав на први поглед, која је 1902. крунисана браком. Али, њихову срећу покварио је долазак за Београд. Клара је била разочарана чињеницом да ће живети у кући са свекром и Скерлићевим сестрама, које је уз то морао да издржава. Остајало је мало времена за њу. Шетње Кнез Михаиловом били су ретки треници који су је чинили срећном.
Нажалост, осим неколико писама Клари и пар разгледница са путовања, међу другим списима нема ниједног Скерлићевог писма. Али, пошто је преписка трајала дуже време на основу ње се може претпоставити шта је писао и који су били његови ставови. Био је човек са изузетним радним навикама, а опет много су га нападали. Само у току једног дана објављивано је по десет чланака против њега у различитим новинама. Али, када је умро испраћај је био величанствен, закључују приређивачи.



УГЛЕДНА ПОРОДИЦА
Скерлић је имао две ћерке. Лјиљана је учила сликарство код Бете Вукановић, а њена млађа сестра умрла је рано. Непосредно после његове смрти, Клара и Лјиљана су на почетку Првог светског рата, пребегле у Француску.
- Лјиљана је имала је двоје деце, Жан Робера, који је недавно умро и Лену. Лена се никада није удавала, а Робер има два сина. Обојица су нас топло примили - каже Даница Филиповић. - Волели су своју баку. Драго ми је кад видим какви су потомци Јована Скерлића. Остали су фина, угледна породица.