Пи­ше бо­ље од ма­ме

"БУ­КЕ­РО­ВУ на­гра­ду", нај­зна­чај­ни­је књи­жев­но при­зна­ње за де­ла пи­са­на на ен­гле­ском је­зи­ку, прек­си­ноћ је до­би­ла ин­диј­ска књи­жев­ни­ца Ки­ран Де­саи за ро­ман "На­сле­ђе гу­бит­ка". При­зна­ње и чек на 50.000 бри­тан­ских фун­ти Ин­диј­ки је уру­че­но на све­ча­но­сти у лон­дон­ском "Гилд­хо­лу". Осим свет­ске сла­ве, ла­у­ре­ат­ки­њи су за­га­ран­то­ва­ни и ми­ли­он­ски ти­ра­жи.
Де­саи је нај­мла­ђа же­на ла­у­ре­ат "Бу­ке­ра", а по­след­њих пет го­ди­на при­зна­ње су до­би­ја­ли са­мо му­шкар­ци. Ово ни­је пр­ви пут да је "бу­кер" гро­зни­ца тре­сла ње­ну по­ро­ди­цу, јер је Ки­ра­ни­на мај­ка Ани­та, та­ко­ђе по­зна­ти пи­сац, три пу­та би­ла на нај­у­жем спи­ску за на­гра­ду, али је ни­јед­ном ни­је осво­ји­ла. Пре Ки­ран, ко­ја има 35 го­ди­на, нај­мла­ђа до­бит­ни­ца би­ла је ње­на зе­мља­ки­ња Арун­да­ти Рој, за књи­гу "Бог ма­лих ства­ри". Де­саи се шко­ло­ва­ла у Ин­ди­ји, Ен­гле­ској и Аме­ри­ци. Нје­не тек­сто­ве ре­дов­но об­ја­вљу­ју ма­га­зин "Нју­јор­кер".
Пред­сед­ни­ца жи­ри­ја, Хер­ми­он Ли, "На­сле­ђе гу­бит­ка" на­зва­ла је сјај­ном при­чом о људ­ској ши­ро­ко­гру­до­сти и му­дро­сти, ду­хо­ви­тој не­жно­сти и моћ­ној по­ли­тич­кој про­ниц­љи­во­сти. Рад­ња "На­сле­ђе гу­бит­ка" до­га­ђа се у се­ве­ро­за­па­ду Хи­ма­ла­ја, у под­нож­ју вр­ха Кан­чен­јун­га. У пу­стој пла­нин­ској ку­ћи­ци жи­ви озло­је­ђе­ни ста­ри су­ди­ја, чи­ја је­ди­на же­ља је да ужи­ва у пен­зи­о­нер­ском ми­ру. Ме­ђу­тим, до­ла­зе му уну­ка Саи и син ње­го­вог бр­бљи­вог ку­ва­ра, ко­ме је ими­гра­ци­о­на слу­жба за пе­та­ма. Ства­ри по­чи­њу да се ком­пли­ку­ју. За пи­са­ње свог де­ла, пре­ма ре­чи­ма Де­саи, тре­ба­ло јој је осам го­ди­на, и за њу је то би­ло за­стра­шу­ју­ће емо­ци­о­нал­но ис­ку­ство.
- Срећ­на сам због на­гра­де, за ко­ју нај­ви­ше ду­гу­јем сво­јом мај­ци - из­ја­ви­ла је Ки­ран Де­саи по­сле про­гла­ше­ња. - Она је на ме­не ути­ца­ла сво­јом му­дро­шћу и ми­ло­шћу, али ми је са­ве­то­ва­ла да ни­кад не по­ста­нем пи­сац, јер је то те­шка про­фе­си­ја. Мо­ја мај­ка са­да је код свог бра­та у ти­бе­тан­ском из­бе­глич­ком се­лу, у ко­ме не­ма ни те­ле­фо­на, ни те­ле­ви­зи­је.
Мла­да књи­жев­ни­ца жи­ви на две адре­се - у Нју­јор­ку и Нју Дел­хи­ју, али је на­гла­си­ла да се, иако по­се­ду­је и аме­рич­ки и ин­диј­ски па­сош, због по­ли­тич­ке кли­ме у САД ви­ше осе­ћа као Ин­диј­ка.

НА СРП­СКОМ
ПР­ВИ ро­ман Ки­ран Де­саи "Ха­ла­бу­ка у воћ­ња­ку гу­а­ва", за­хва­љу­ју­ћи ко­ме је по­ста­ла по­зна­та ши­ром све­та, пре­ве­де­на је и код нас. Ро­ман је у би­бли­о­те­ци "Грал" пре че­ти­ри го­ди­не об­ја­ви­ла Из­да­вач­ка ку­ћа "Клио". На­гра­ђе­но "На­сле­ђе гу­бит­ка" још не мо­же да се чи­та на срп­ском је­зи­ку.