ДАВНО је било, још 1959. године, кад су се у књижарама појавиле црвене джепне књиге издавачке куће “Рад”, чију су једноставну предњу корицу две дебеле беле црте делиле на три поља. При врху је било написано име аутора, у средини најкрупнијим словима наслов, а при дну, нешто ситније, под наводницима је писало “Реч и мисао”.
Пушкинова “Капетанова кћи” била је прва књига. Уз њу још “Хамлет” Виљема Шекспира, Волтеров “Кандид”, “Авантуре Гордона Пима” Едгара Алана Поа и “Таида” Анатола Франса. Све чиста класика. Библиотеку је смислила уредница Душанка Перовић.
А после ових пет књига, до дана данашњих, још много других. Ниједна друга библиотека у нашем издаваштву није се одржала толико дуго. Ових дана појавило се ново коло, потпуно другачијег изгледа. Име аутора и наслов “угравирани” су у фотографије, илустрације или репродукције које прекривају целу корицу. Од једноличне црвене боје ни трага. Читаоце је то збунило, ко зна колико их није ни помислило да је то “Реч и мисао”, само у новом руху, јер између корица је исти онај стари препознатљиви садржај: “Студент из Саламанке” Вашингтона Ирвинга, “Клара и Стерн” Ерика Лорана, “Моја тврђава” Франца Кафке, “Мој велики стан” Кристијана Остера и “Харолдов крај” Дж. Т. Лироја.
“Реч и мисао” је вероватно најбоља библиотека нашег издаваштва свих времена. А о њој, ко боље може да говори од уредника Јовице Аћина, уз то и писца чије књиге с правом претендују да се нађу у овој престижној едицији.
- То је силно благо, јединствено на Балкану. Укупан број штампаних примерака, кад смо ономад рачунали, прелази два и по милиона! Мислим да код нас нема чак ниједне кућне библиотеке у којој нема макар две књиге од толиких. Један од консултаната велике аукцијске куће “Сотби” послао нам је поруку да бисмо могли да цео архив “Речи и мисли” понудимо на продају. Па, ко да више! То је храм... То је један од незаобилазних живих и присних споменика у српском издаваштву.

С књигама из ове библиотеке не дружите се само од када сте њен уредник...
- Волим књиге “Речи и мисли”. Читам их, такорећи, откако сам научио да читам. Испрва су то поглавито била класична дела књижевности и мишљења. Али, у тој библиотеци све је више дела из двадесетог века, па и све више дела насталих безмало јуче. Међутим, све су то књиге које, не прочитамо ли их, као да смо нешто промашили у животу. Као да смо пропустили да научимо шта је љубав. Јер, после љубави, читање је друга најлепша и најстраснија ствар у животу. И неопходна, корисна. Буди дух, машту, памет.

Колико је књига објављено до сада у “Речи и мисли”, с обзиром на то да је роман “Клара и Стерн”, француског писца Ерика Лорана, обележен бројем 571?
- Свака књига има свој редни број. Наравно, многе су објављиване више пута, у два, три или више издања, али је свака задржавала своју бројку. Због обима, пошто су у питању джепне књиге, петнаестак су двобројеви. А неколико, чак, тробројеви. Укратко, у библиотеци је до данас објављено више од 520 различитих дела, а шачица је још нераспродана. Мало ко их има све, а нема онога ко чита, а да није прочитао барем једну од књига “Речи и мисли”!

Новела, “интернационални бестселер”, Дж. Т. Лироја “Харолдов крај” има број 001. Шта то значи?
- Пошто је то најстарија и најбројнија джепна књига код нас, и за сваки джеп, она је једног часа морала и да се грана. Нјена породица се састојала од "Класичног" и "Вечитог јубиларног кола". Сад се родило и дете. Прво. Зато је управо објављени светски бестселер “Харолдов крај”, дивља и дивна новела, чији је аутор један од најизазовнијих случајева уметничког идентитета последњих година, Дж. Т. Лирој, прва књига у новој грани, званој “РиМ”, на старом стаблу.

Да ли то значи да ће “Реч и мисао” имати нову концепцију?
- На том новом изданку ројиће се дела кадра да прелазе задате границе, дела која можда нису класична, али заслужују да то буду и већ сутра ће бити таква.

Ново коло те нове гране већ је сложено. Шта је у њему?
- У штампи је. Са неодољивим “Упутствима послузи” Джонатана Свифта, која се први пут појављују. Онда, са романом “Повратак Минхаузена” једног од сјајних руских фантастичара, и он први пут међу нама. Па, највећи француски еротски роман 20. века! Ту је и невероватан шпански роман по којем је Буњуел снимио један од својих најважнијих филмова. Затим, “Вештица Лоис”, драматичан рад једне класичне романсијерке. И још, али нећу да кажем. Нека вам дани и ноћи буду лепши кад убрзо налетите на те књиге. Како год, све су то књиге први пут на српском језику.

И поред толико страних бестселера које српски издавачи објављују последњих година!
- Све је мање књига које су овдашњим читаоцима већ познате; све је више нечитаних, нових.

А српски писци?
- Још се држимо да домаће писце штампамо само као поновљена издања, кад су њихова дела већ проверена. Следеће године биће их неколико. Најбоље од најбољих, без обзира на то што се у погледу вредности код нас сви не оријентишу баш најпоузданије. Али, ми не бројимо колико и којих аутора, и не делимо их на ове и оне. Истина је, ипак, да се од појединих писаца могу, на основу њихових дела у “Речи и мисли”, сачинити малтене њихова Изабрана дела. Рецимо, Калвино, Кафка, Кортасар, Ниче...

Књиге су и у новој опреми...
- “Реч и мисао” је сувише важна колекција да би изгледала увек исто. Остаје са препознатљивим знаком, али сад свако дело тражи само свој лик. Годинама сам то желео. Да књиге престану да буду монохроматске. Углавном црвене, па црвене. Да их не волимо све у истој боји. Пошто су дела од речи и мисли суштински разнолика, хајде да то знамо чим их угледамо. Нека библиотека остане дубоко у себи иста и дивна, али уз промене. То је живот. И не само то.

Шта вам је у овом тренутку главна преокупација, пре свега, као писца? Да ли је на видику нова књига прича?
- Причање прича, тај исконски нагон, чудо над чудима на којем се свет одржава, за мене је пустоловина за коју сам и због које сам рођен. Научио сам и да приче читам у туђим очима. Гледам, рецимо, у очи оне девојке. Видите ли је? Или, ено, оног мушкарца. Онда узмем свеску, па сместа, на коленима, записујем то што сам прочитао у њеним очима. Свега у томе има, и смеха и суза, завођења и преклињања. А очи којима је гледам, исте су оне којима она мене гледа. То је као ствар између мене и Бога. А каква је заиста та ствар, то сам Бог зна. Таква ће бити моја нова књига прича.


Демони или анђели?
“ГОЛИ демони” нова је, управо објављена, књига Јовице Аћина. Она се венчала с књигом “Наге жене”, актовима цртежима Миленка Милетића, по приципу страница мени, страница теби. Или, приближно, тако. Ово “коегзистенцијално” дело објавио је “Рад”, у луксузној опреми.
О чему пише Аћин? Покушава да одговори шта се крије иза женске нагости. Анђео или демон? Пише у форми есеја и форми приче. А можда је све то заједно роман у новој форми.
Књига се завршава једном кратком причом Хулија Кортасара, за коју није баш сто посто сигурно да је његова, али Аћин мисли да јесте! Да ли је ово нека мистификација? Нека читаоци просуде.
“Голи демони/Наге жене” биће сигурно изазов за књижевне жирије. Аћин је, како рече, спреман да поднесе.


Пролазност за памћење
ЈОВИЦА Аћин, писац? Било је много “буке” око Награде “Иво Андрић”? Да ли је све то било подстицајно или вам је сметало?
- Наравно, моје уређивање књига само је посао за који сам мајстор. Радим га с љубављу, део је мог срца, али нема сумње да сам могао и без њега. Међутим, свој живот, у души, не могу да замислим без писања. Зато је и случај са наградом “Иво Андрић” тек пролазна ствар, иако за памћење. Није ми сметао, није ме подстицао. Било је весело, и мени и другима. Ево, да кажем, спреман сам да све поново поднесем.