БЕОГРАДСКОЈ глумици Маји Новељић Ромчевић популарност је стигла из Загреба!У ТВ серији “Лјубав у залеђу”,која има велику гледаност у свим земљама бивше Југославије, Маја тумачи чак две улоге а у свом Позоришту на Теразијама – ниједну. Тако се још једном потврдила она народна да је најтеже бити пророк у свом селу...
У сталном ангажману матичне куће већ је тринаест година,остварила је запажене улоге у представама “ Лукреција илити Ждеро”,”Виолиниста на крову”,”Три фртаља Београда”,”Бриљантин”,”Ивкова слава” и другим,али је одавно нема на сцени.Слаба је утеха и “ускакање” у серију “Стижу долари”,кад није тамо где јој је глумачка база:у нашем једином музичком театру.
- Немам за то објашњења. И последње представе које сам играла пре повратка у обновљену зграду позоришта (“Парадокс”,”Јубилеј”, “Кис ми,Кејт”) нису више на репертоару - каже ова глумица.
- Али,не дешава се то само мени.И неки други људи морали су прво да буду потврђени у другој средини да би их овде признали.Истина,и ја од почетка бављења глумачким послом мењам места боравка,па у свако дођем као почетник...
Десило се да напустим родну Подгорицу да бих студирала глуму у Сарајеву,онда дошла у Београд,да бих се потврдила у Загребу.Ваљда је тако било суђено а ваљда има и неке правде што се ова серија приказује у свим срединама СФРЈ.Научила сам одавно да успех и популарност не иду руку под руку.
Данас свако може да буде познат,зато сам се наоружала стрпљењем.

ГЛУМЦИ СВУДА ИСТИ
КАКО се десило да вас хрватске колеге “извуку из бубња”?
- Био је кастинг на коме је одабран Ненад Стојменовић, али не и глумица за улогу Гоге. Продуцент је био у контакту с људима који познају овдашње глумиште и за мене су се одлучили на основу инсерата из ТВ серија “Стижу долари” и “Цимерке”. Жељу да баш одавде ангажују глумце објаснили су потребом сценарија: један од ликова имао је жену коју је упознао док је својевремено играо фудбал у Београду. Иначе, често се прича мог мужа из серије, Цукија, доводи у везу са судбином Роберта Просинечког.

На какав сте пријем наишли у Загребу?
- Није било лако пола године бити одвојен од седмогодишњег сина и мужа. У старту сам имала пун кофер брига, али већ сутрадан кад се екипа окупила на проби, потврдило се да су глумци на сваком кутку земљине кугле исти. Сви имају исте страхове, бриге, уметничке наде...
Били су изузетно пажљиви домаћини и ја сам се од првог дана осећала као код куће. Са свима сам остала у контакту, посебно са Тамаром Гарбајс Шинтић. Иначе, темпо је био убитачан: устајање у пет сати, пола сата касније одвозе нас до студија,ф ризирање и шминкање, а онда десет сати рада! Данас ми је највећа сатисфакција честитање и препознавање људи на улици. То вам је као аплауз у позоришту.

Навикли сте да ништа не добијате лако.На академију сте примљени из четвртог пута?
- Први пут сам на београдски ФДУ конкурисала са шеснаест година. Миња Дедић ме је питао да ли сам то побегла од куће или из школе...С ледеће године пријавила сам се код професора Маричића и била одбијена. Наредне у Бајчетићевој класи, такође.
Ипак,све време сам имала осећај да сам на правом путу. Иако сам у међувремену студирала књижевност с намером да евентулано постанем новинар у култури, покушала сам и на академији у Сарајеву. Успела сам из првог пута, али сам се због ратних околности на крају вратила тамо где су ме упорно одбијали: у Београд, на ФДУ, и дипломирала код Владе Јевтовића. Жеље се,дакле, испуњавају пре или касније.
Један пријатељ ми је чак у шали рекао: ”Морало је да се зарати да би ти дошла у Београд!”

ДЖИНГЛ СТУДИЈА Б
ИЗГЛЕДА није случајно што вам је животни мото - “ко зна зашто је то добро”?
- Тачно. Ево,да кренем само од последњих догађаја. Пуно сам патила што ме нема ни у једној од три представе којима је отворена обновљена зграда позоришта, а тешила сам се управо том реченицом. Прошло је пола године и заиста се показало зашто је то добро:пошто нисам имала посла могла сам неометано да прихватим позив из Загреба.. .Десило ми се и да сам на самом излазу из породилишта уганула ногу. Било је то у време НАТО бомбардовања и исте вечери су гађали управо ову болницу.Помислила сам да је боље и што сам уганула ногу него да сам остала унутра.Нисам фаталиста али верујем да се све ствари у животу дешавају из неког разлога.

Удати сте за нашег познатог драмског писца Небојшу Ромчевића. Да ли вам је то била предност или препрека у каријери?
- Од тренутка кад смо почели да живимо заједно нисам имала посла наредних пет година! Пре тога сам радила “Лукрецију”, ”Бриљантин”, била у успону. Зашто су се ствари промениле ,не могу да објасним. Али зато се често потписујем само са Новељић. Иначе,нас двоје смо се и упознали у Позоришту на Теразијама. Лјиљана Шљапић се званично опраштала од театра, па смо се Небојша и ја срели на коктелу у клубу. Захваљујући том случајном сусрету, вољом судбине или не,данас имамо седмогодишњег Николу који на јесен полази у школу. Нас двоје смо заиста велика подршка једно дугом мада ретко играм у његовим комадима. Мој је изричит захтев био да Небојша никад не поставља услов да ја будем у подели да би се радио неки његов текст.Иначе,понекад смо и неозбиљни и незрели за своје године, а то ваљда уметници себи могу с времена на време да дозволе. И наш син Никола “учествује” у послу: недавно је тати дао идеју током писања сценарија за серију “Лјубав, навика, паника” и заузврат очекивао име на шпици!

Београд вас често није прихватао, ипак, веома волите овај град?
- За мене Београд представља нешто што и живот сам :очекивања, страхове, љубав, посао...
Упознала сам га у детињству долазећи код баке на распуст. И дан - данас по његовом мирису знам хоће ли пасти снег.
Джингл Студија Б сваки пут, изнова, враћа ми ране успомене. Ми, провинцијалци, по мирисима и звуковима упознајемо Београд. То је ексклузива нашег детињства.Истовремено ми се чини да је мој град одувек и да се још привикавам на њега. Зато се Београд увек из почетка осваја, заводи, понекад оставља, понекад препушта...
У родном граду вам се све подразумева,он вам заувек припада.

НЕ СЛУШАМ ЈЕЗИК ПОЛИТИКЕ
С каквим осећањем очекујете предстојећи референдум у Црној Гори?
- Ко год ме познаје зна да сам аполитична,мада,наравно имам своје ставове.Избегавам да слушам приче о “одвајању” и “цепању” Србије и Црне Горе. То су болне формулације за оно што би могло да се догоди.Нећу и не желим тако да доживљавам ствари,зато не слушам језик политике. Моји родитељи, пријатељи из детињства тамо живе. Верујем да што год буде, биће на релацији администрација а не људи. Народ је у свим варијантама изманипулисан.Само нека буде без агресивности, и активне и пасивне. У сваком случају,моја се осећања према завичају и људима не могу променити.


ЦРВЕНКАПИНА БАКА
У РОДНОЈ Подгорици с Јагошем Марковићем веома рано сте почели да се бавите позориштем?
- Тек са ове дистанце свесна сам шта смо то ми радили.Тада се све чинило нормално,очекивано. Имали смо 12-13 година када сам ја играла баку а он ловца у “Црвенкапи и збуњеном вуку”,у тадашњем титоградском Пионирском позоришту. Тек нешто старији почео је већ да режира, а ја да играм у његовим представама “Плава боја снијега” и “Пучина”. Правио је мала ремек дела, чуда, а ја сам у њима учествовала...