НИ­ЈЕ жи­вот што и по­љем пре­ћи - Је­се­њи­но­ва је ми­сао ко­ју је при­сво­ји­ла мла­да глу­ми­ца Ма­ја Ко­лун­джи­ја, а сам жи­вот дао јој за пра­во. Два ра­та, три др­жа­ве, збе­го­ви, стра­хо­ви и пу­но сно­ва. Да­нас, де­сет го­ди­на по­сле, мно­го јој што­шта ни­је ја­сно, али зна за­што не во­ли цр­ве­но сун­це...
Пе­тог ав­гу­ста 1995. го­ди­не тре­ба­ло је да про­сла­ви осам­на­е­сти ро­ђен­дан, а де­си­ла се - "Олу­ја". Уме­сто сла­вље­нич­ких све­ћи­ца, "оду­ва­ла" је бес­крај­не ко­ло­не љу­ди с ог­њи­шта. Ме­ђу њи­ма и по­ро­ди­цу Ко­лун­джи­ја.
- Рат је по­чео кад сам би­ла у сед­мом раз­ре­ду основ­не шко­ле. Цу­ре­так, тек се жи­вот осла­дио. И та­да, ка­да сам то­ли­ко же­ле­ла да се дру­жим, гле­дам до­бре пред­ста­ве и фил­мо­ве - вре­ме је про­ла­зи­ло пра­зно, у стра­ху, без стру­је и у оп­штем мра­ку - при­се­ћа се Ма­ја. - Рат је до­нео лу­ди­ло, ску­че­ност, че­ка­ње да до­ђу са­ти за по­чи­нак. У шко­ли су нас про­пу­шта­ли због оп­штег ха­о­са, уме­сто но­вих лек­ци­ја че­сто смо ле­пи­ли се­ло­тејп на про­зо­ре.

ХЛЕБ, НЕ­ДО­ПЕ­ЧЕН
ОСТА­ДЕ У РЕР­НИ
ПРО­ЛА­ЗИ­ЛЕ су го­ди­не а бу­ду­ћа глу­ми­ца је, и по­ред рат­ног зла, пла­ни­ра­ла да про­сла­ви пу­но­лет­ство скром­ном жур­ком за при­ја­те­ље. С овом же­љом је уве­че ле­гла, а он­да:
- У пет ују­тру су по­че­ле да па­да­ју гра­на­те, све се тре­сло. Ста­но­ва­ли смо у пред­гра­ђу Кни­на и гле­да­ли ка­ко љу­ди про­ла­зе по­ред на­ше ку­ће. Све ви­ше их је од­ла­зи­ло - при­ја­те­љи, ком­ши­је, нај­бли­жи ро­ђа­ци. На­ма су ко­ла би­ла у ква­ру. Ни­смо ни раз­ми­шља­ли да кре­не­мо јер је мој брат био у бол­ни­ци, ра­њен три да­на ра­ни­је. Кад је већ би­ло из­ве­сно да сви од­ла­зе, пр­ве ком­ши­је су нас по­зва­ле да по­ђе­мо њи­хо­вим ка­ми­он­че­том. Пре­ло­ми­ли смо тек кад смо ви­де­ли да од­ла­зи и вој­ска. Зна­ли смо шта сле­ди - са­мо нож... Остао нам је по­лу­пе­чен хлеб у рер­ни. И да­нас га се с нај­ве­ћом ту­гом се­ћам.
Би­ло је ка­сно по­сле под­не. Ви­ше се ни­је мо­гло глав­ним пу­тем већ пре­ко бр­да, ко­зјим ста­за­ма, до Мар­тин Бро­да. За то вре­ме, брат је од­би­јао да на­пу­сти бол­ни­цу ми­сле­ћи да су се­стра и ро­ди­те­љи још код ку­ће. Ко­нач­но, кре­нуо је не зна­ју­ћи ни­шта о сво­јим нај­бли­жим. Он на јед­ну, они на дру­гу стра­ну.
- Је­дан део пу­та не пам­тим. Не знам за­што. Све је у из­ма­гли­ци. У Мар­тин Бро­ду је би­ло стра­шно, јер су љу­ди тек та­да по­ста­ли све­сни шта им се де­ша­ва. Ис­пу­ње­ни ужа­сом, стра­хом, не­сре­ћом. Бес­по­моћ­ни. Не­ка­ко смо сти­гли до Бо­сан­ског Пе­тров­ца. Ни­сам осе­ћа­ла ни глад ни жеђ. Из­не­ли смо из ку­ће са­мо три јак­не да се по­кри­је­мо и два па­ко­ва­ња смр­зну­тог ме­са ко­ја, кад су се ото­пи­ла, уни­шти­ла су и то ма­ло ства­ри ко­је смо по­не­ли. Се­ћам се да ми ни­ко ни­је че­сти­тао ро­ђен­дан. Ни­су га ни по­ме­ну­ли, као да та по­ду­дар­ност да­ту­ма мо­же би­ти мој усуд... Од тог да­на не во­лим ро­ман­тич­не су­мра­ке: се­ћам се из­ра­зи­то цр­ве­ног сун­ца ко­је је не­при­род­но ду­го оста­ло на хо­ри­зон­ту.
О бра­ту ни­је би­ло ни­ка­квих ве­сти још ме­сец да­на, а Ма­ји­на мај­ка је пи­та­ла кроз ко­ло­ну да ли је ико и шта чуо о ње­ном си­ну Ми­ши.
- То ју је пси­хич­ки пот­пу­но по­љу­ља­ло... По­сле три да­на сти­гли смо код род­би­не, у Бе­о­град. Сме­сти­ли смо се у Дра­жев­цу код Обре­нов­ца, у ви­кен­ди­ци, са још три по­ро­ди­це. Сви у ис­тој му­ци. Иако нај­бли­жа фа­ми­ли­ја, те­шко смо се сла­га­ли. Ваљ­да огор­че­ни због не­во­ље ко­ја нас је до­ве­ла. Ма­ту­ри­ра­ла сам у Обре­нов­цу и за­у­век за­пам­ти­ла мог див­ног раз­ред­ног, про­фе­со­ра фи­зи­ке Дра­ги­во­ја Срећ­ко­ви­ћа. На­ма, де­ци из­бе­гли­ца­ма, на кра­ју го­ди­не по­кло­нио је по чо­ко­ла­ду...

ДРА­МЕ СО­БЕ
СТРА­НЕ ЗА­ВЕ­СЕ
ЗА то вре­ме, из рат­ног па­кла иза­шао је и ста­ри­ји брат и са сво­јом по­ро­ди­цом на­ста­вио у При­шти­ну, у ко­лек­тив­ни сме­штај. Ма­ја је жар­ко же­ле­ла да по­ста­не глу­ми­ца, али ро­ди­те­љи су би­ли про­тив. Од­ла­зи код Ми­ше и по­ла­же при­јем­ни на пра­ви­ма и на глу­ми. При­мље­на је на оба ме­ста, а она се опре­де­љу­је за кла­су про­фе­со­ра Све­то­за­ра Ра­па­ји­ћа, ка­сни­је Ми­ла­на Пле­ћа­ша.
- Ту сам, по­сле мно­го вре­ме­на, осе­ти­ла ве­ли­ку сре­ћу! Тр­ча­ла сам да бра­ту са­оп­штим ра­до­сну вест. Жи­ве­ла сам у сту­дент­ском до­му, окру­же­на по­зи­тив­ном енер­ги­јом и при­ја­те­љи­ма, ме­ђу њи­ма је би­ло и Ал­ба­на­ца. Али, ни та сре­ћа ни­је ду­го тра­ја­ла. По­сле две и по го­ди­не по­но­во рат, бом­бар­до­ва­ње и - бе­жа­ње. Ка­да сам ви­де­ла вој­ску, овог пу­та УЧК, схва­ти­ла сам да не­ма вре­ме­на за че­ка­ње. Укр­ца­ла сам се у, ваљ­да, по­след­њи ауто­бус. Опет, Бе­о­град. На­ста­ви­ла сам сту­ди­је код истих про­фе­со­ра, а та­да су по­че­ли и мо­ји пр­ви кон­так­ти с Ба­ња­лу­ком и На­род­ним по­зо­ри­штем Ре­пу­бли­ке Срп­ске.
У но­вем­бру 1999. го­ди­не, пр­ва уло­га: Ми­ри­на у Ари­сто­фа­но­вој "Ли­си­стра­ти", ре­жи­ја Ко­кан Мла­де­но­вић. Ба­ња­лу­ка је тре­ћи град у ко­ји до­ла­зим, а да ни­ког не знам. И пр­ви пут ста­јем на сце­ну! У ме­ђу­вре­ме­ну, по­ста­ла сам стал­ни члан њи­хо­вог ан­сам­бла, има­ла 17 пре­ми­јер­них пред­ста­ва. Про­шле го­ди­не до­би­ла сам на­гра­ду "Тма­чин пр­стен" за нај­бо­љу жен­ску уло­гу (го­спа Ми­ца у Ну­ши­ће­вој "Вла­сти") на те­ри­то­ри­ји це­ле БиХ. Та­ко­ђе, по­ста­ла сам и аси­стент мом про­фе­со­ру Ра­па­ји­ћу на ба­ња­луч­кој Ака­де­ми­ји.
Ипак, Ма­ја је и да­ље при­си­ље­на да жи­ви у две др­жа­ве, на ре­ла­ци­ји Ба­ња­лу­ка - Бе­о­град. У овај дру­ги град је, по ко зна ко­ји пут, до­во­де ма­ги­стар­ске сту­ди­је на те­а­тро­ло­ги­ји, рад са по­зо­ри­шном тру­пом "Те­нен" и од­не­дав­но ве­ре­ник.
- Ни­сам по­кле­кла свих ових го­ди­на. Та­кви смо ми Дал­ма­тин­ци. Сва­шта на­пра­ви­мо од ка­ме­на. Вре­дан смо на­род ко­ји већ 1. ја­ну­а­ра има зе­ле­ну са­ла­ту пред ку­ћом. Да­кле, пред­о­дре­ђе­на сам да бу­дем бо­рац, ла­ви­ца сам и у хо­ро­ско­пу. Не жа­лим се на суд­би­ну. Чак се и ша­лим с чи­ње­ни­цом да нас че­тво­ро жи­ви­мо у три др­жа­ве: мај­ка Вин­ка и отац Сте­во су и да­ље у ко­лек­тив­ном цен­тру (у Пе­тров­цу на Мла­ви), ја у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, а брат у Чи­ка­гу. Же­ле­ла бих, ипак, ко­нач­но да се скра­сим и до­би­јем при­ли­ку да у Бе­о­гра­ду по­ка­жем шта знам… Ипак, и да­нас, два пу­та го­ди­шње, од­ла­зим у Книн да ви­дим свој за­ви­чај, на­пу­ним ба­те­ри­је. Пам­тим сва­ку биљ­ку. Са­мо су са­да та­мо не­ки дру­ги љу­ди, а ме­ни ни­шта ни­је ја­сно…

БЕЗ­РАЗ­ЛО­ЖНИ СТИД
ОД­РА­СЛА сам у скром­ној по­ро­ди­ци, али ми ни­шта ни­је не­до­ста­ја­ло. Ни­сам зна­ла за по­хле­пу ни за за­вист, ко­ја се фор­ми­ра од нај­ра­ни­јих да­на… А о ка­рак­те­ру, ве­ру­јем, мно­го го­во­ри на­чин на ко­ји не­ко при­ча - или из­бе­га­ва да го­во­ри - о свом кра­ју. Из осе­ћа­ја без­раз­ло­жног сти­да, би­ло да до­ла­зи из јед­ног Ле­сков­ца или Кни­на. То је ком­плекс ве­ћи од свих дру­гих, онај ко­ји по­вла­чи све дру­ге за со­бом.

ГУН­ЂА­НјЕ ПО КУ­ЋА­МА
ШИ­РИ ТВ ауди­то­ри­јум упо­знао је Ма­ју на ма­лом екра­ну на­ци­о­нал­не те­ле­ви­зи­је Ре­пу­бли­ке Срп­ске: сва­ког пет­ка, по тек­сту Ду­ша­на М. Пе­тро­ви­ћа, ка­зу­је ми­ни­ја­то­ре под на­сло­вом "Гун­ђам по ку­ћа­ма". Реч је о цр­ти­ца­ма из сва­ко­днев­ног жи­во­та, с опа­ска­ма на по­ли­тич­ку ствар­ност…