Срп­ска и - свет­ска ба­шти­на

ПР­ВА срп­ска ћи­ри­лич­на књи­га "Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље" из по­след­ње че­твр­ти­не 12. ве­ка упи­са­на је у Ме­мо­ри­ју све­та Уне­ска (на ко­јој је и Ар­хив Ни­ко­ле Те­сле). Она је као и низ ар­хи­тек­тон­ских спо­ме­ни­ка на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји (Де­ча­ни, Сту­де­ни­ца…) ја­сно све­до­чан­ство про­жи­ма­ња и укр­шта­ња ви­зан­тиј­ских, од­но­сно пра­во­слав­них и за­пад­них, пре све­га ита­ли­јан­ских, ка­то­лич­ких ути­ца­ја. У Ми­ро­сла­вље­вом је­ван­ђе­љу узо­ри за­па­да се пре­по­зна­ју по фор­ма­ту књи­ге, ве­ли­чи­ни ини­ци­ја­ла и по бо­га­тој по­зла­ти.
Нај­ста­ри­ји ћи­ри­лич­ни за­пис на­стао је по по­рудж­би­ни хум­ског кне­за Ми­ро­сла­ва, нај­ста­ри­јег бра­та Си­ме­о­на Не­ма­ње, стри­ца све­тог Са­ве, од­но­сно зе­та Ку­ли­на ба­на.
Ова ру­ко­пи­сна књи­га на пер­га­мен­ту са 362 стра­не бо­га­то илу­стро­ва­на и де­ко­ри­са­на и зва­нич­но је ста­вља­њем на спи­сак Ме­мо­ри­је све­та - по ле­по­ти из­ра­де, про­гла­ше­на за јед­ну од нај­леп­ших ру­ко­пи­сних књи­га на пла­не­ти.
Али, за Ср­бе она има да­ле­ко ве­ће и сложеније зна­че­ње јер се за "Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље" ве­зу­је и уз ње­га пре­пли­ће осам ве­ко­ва срп­ске исто­ри­је, успо­на и па­до­ва, ра­то­ва и ми­ра. Убр­зо по на­стан­ку, прет­по­ста­вља се по за­вр­шет­ку ма­на­сти­ра Хи­лан­да­ра она до­спе­ва (1198) на Све­ту Го­ру, у Хи­лан­дар. Ту је, ма­да без­и­ме­на, чу­ва­на као јед­на од нај­вред­ни­јих ре­ли­кви­ја све до пред крај 19. ве­ка - до 1896. кад пре­ла­зи у вла­сни­штво кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа. На­и­ме, мла­ди краљ је от­пла­тио сил­не хи­лан­дар­ске ду­го­ве и та­ко спа­сао ма­на­стир ко­ји је већ био у бу­гар­ским ру­ка­ма. У знак за­хвал­но­сти мо­на­си му по­кла­ња­ју две нај­вред­ни­је ре­ли­кви­је: Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и Хи­лан­дар­ску по­ве­љу Си­ме­о­на Не­ма­ње.
Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље је, ме­ђу­тим, по­ла ве­ка ка­сни­је по­ста­ло чу­ве­но у пра­во­слав­ном све­ту и то за­хва­љу­ју­ћи кра­ђи јед­ног ли­ста. Ру­ски ар­хи­ман­дрит Пор­фи­ри­је Ус­пен­ски при­ли­ком бо­рав­ка у Хи­лан­да­ру 1845. го­ди­не кри­шом исе­ца је­дан лист и од­но­си га у Пе­тро­град, где се и да­нас чу­ва.
По уби­ству кра­ља Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа, ми­ни­стар про­све­те Лју­бо­мир Сто­ја­но­вић до­но­си од­лу­ку да се је­ван­ђе­ље и По­ве­ља пре­ба­це из двор­ског у сеф На­род­не би­бли­о­те­ке. По­ве­ља је пре­не­та, али Је­ван­ђе­ља - не­ма. Про­на­ђе­но је тек 1915. у јед­ном од сан­ду­ка кра­ља Пе­тра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Са срп­ском вој­ском пре­ла­зи Ал­ба­ни­ју и до 1935. оста­је у по­се­ду Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа. Те го­ди­не пре­ла­зи у вла­сни­штво На­род­ног му­зе­ја (та­да Му­зе­ја кне­за Па­вла) где се и да­нас чу­ва. То­ком Дру­гог свет­ског ра­та са­кри­ва­но је у Ужицу (од 1940) и у се­фу На­род­не бан­ке (где је тај­но пре­не­то 1943).
До­ступ­но је би­ло оку јав­но­сти тек по­сле Дру­гог свет­ског ра­та - до 1966. кад је скло­ње­но јер су уоче­на број­на оште­ће­ња, а ни­су по­сто­ја­ли ни аде­кват­ни усло­ви за из­ла­га­ње. Тек од 2000. пу­бли­ка је мо­гла да ви­ди - фо­то­тип­ско из­да­ње ко­је су об­ја­ви­ли "До­си­јеи" и "Службени лист". Ре­ста­у­ра­ци­ја овог нај­вред­ни­јег срп­ског ру­ко­пи­са тра­ја­ла је пет го­ди­на и за­вр­ше­на је 1998.
Ова пре­ле­па, дра­го­це­на књи­га, је­дан од ка­ме­на те­ме­ља­ца срп­ског иден­ти­те­та би­ће пред очи­ма пу­бли­ке по­но­во 2010. На­и­ме, те го­ди­не тре­ба да бу­де за­вр­ше­на ре­кон­струк­ци­ја На­род­ног му­зе­ја где је по идеј­ном ре­ше­њу пред­ви­ђе­на по­себ­но кли­ма­ти­зо­ва­на и обез­бе­ђе­на про­сто­ри­ја са­мо за Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље.