Од сталног дописника
ЛИК адмирала Алине Нечајеве из “Звезданих стаза” је допринео да ме људи препознају, често заустављају на улици, и траже аутограме. Путовала сам од Лас Вегаса до НЈујорка и Лестера у Енглеској због скупова посвећених “Звезданим стазама”, где сам потписивала аутограме и говорила о искуствима из серије. Заправо, мислим да су “Звездане стазе - следећа генерација” једна од најбоље написаних серија. Иако се бави догађајима у свемиру, они су често ехо савременог света.
Америчка глумица српског порекла Наталија Ногулић овако, у разговору за “Новости”, описује искуства из “Звезданих стаза - следећа генерација”, серије која је премашила оквире ове врсте програма и постала један од “митова” америчке културе. За Наталију Ногулић, рођену у Чикагу, образовану у Илиноису, Шпанији и Италији, која говори пет језика, и опробала се у позоришту, на Бродвеју, на филму, на телевизији, као глумица, режицер и сценариста, улога адмирала Нечајеве била је скројена “по мери”.

НА ЗАТЕГНУТОЈ ЖИЦИ
- НЕКОЛИКО пута сам ишла на аудиције за ову серију, продуценту се допало како радим, али никако се нисам уклапала у постојеће улоге. Најзад, “направили” су лик адмирала Алине Нечајеве специјално за мене. Чини ми се да се у имену које је звучало словенски рефлектовало моје. Рад са Патриком Стјуартом, који је играо капетана Пикарда, био је велико уживање. Био је тако љубазан, професионалан, и добар према свима. Касније је режирао неколико епизода, укључујући и ону у којој сам и ја играла.
За снимање се припремала тако што је студирала претходне епизоде да би могла да разуме контекст целог пројекта:
- Написала сам имагинарну биографију свог лика, “створила” њену прошлост која је формирала у тако снажну личност. Она је, на крају крајева, била надређени капетану Пикарду и целој станици. Доживљавала сам је као особу од принципа, чије одлуке можда нису биле најпопуларније међу посадом, али их је она доносила за опште добро.
Наталија Ногулић сматра да је имала привилегију да игра на Бродвеју, телевизији и филму, али признаје да њена права љубав остаје позориште.
- За мене, то је узбуђење због присуства живе публике за коју играте. Нема ничег ни из далека сличног радости одјека, израза захвалности публике, пошто сте им подарили дивну представу. Мислим да ми је најдража улога на позорници била Хеда Габлер, Хенрика Ибзена. Хеда је улога коју највише жена прижељкује да игра, баш као што већина мушкараца жели Хамлета. Та улога захтева да будете прецизни и страствени у исто време, као да играте на затегнутој жици, без мреже.

ХРАБРИ ДЕДА
У ХУМОРИСТИЧКИМ ТВ серијама које се снимају у Лос Анђелесу Наталија Ногулић се среће са посебном врстом публике:
- Многе од хумористичких серија у којима глумим, попут “Фрејзера”, “Боље куће”, “Све је релативно”, снимају се пред живом публиком, тако да имам утисак да играм у позоришту, иако се шоу никад не снима у једном даху, као у театру, већ са прекидима, сцена по сцена. Али, бар је публика ту да се смеје и реагује када је нешто забавља. Рад на филмској драми такође је захтевно искуство. Ако, на пример, имате дубоко емотивну, или трагичну ситуацију коју треба да одиграте, морате да будете изузетно усредсређени на своје стање изнутра, док људи око вас раде сасвим друге ствари, мењају светла, чешљају вас, шминкају - док ви све време мислите шта треба да урадите када режисер каже: “Акција!”
Наталија Ногулић је и режисер документарног филма о њеном деди ДЖејку Алексу, за који је продуцент била њена сестра Данијела Гомез.
- Имигрант из Србије, који се пријавио за америчку војску у Првом светском рату, награђен је највишим одликовањима које САД може да понуди својим херојима - Конгресном медаљом за храброст за доприносе који су превазилазили његове дужности, уз животни ризик. Идеју за филм смо добили када је моја мајка добила позив из “Форт Нокс” базе да породица ДЖејка Алекса Мандушића присуствује проглашењу једног курса именом ДЖејка Алекса, због његових доприноса, посебно у унапређењу руковања бајонетом. Тај догађај је био повод за филм, проткан причом о његовом животу. Он је много волео Америку, и ризиковао свој живот за њу. Врло сам поносна на њега, као и на оца Валтера Ногулића који је учествовао у Другом светском рату, у инвазији на Нормандију. И он је одликован.

ВЕРОВАТИ У СЕБЕ
САДА Наталија Ногулић ради на свом оригиналном сценарију, својој ратној причи - “Женски рат”:
- То је филм о лепој младој удовици која напушта своје село пошто јој је син убијен у страхотама грађанског раздора на Балкану. Одлази да живи код сестре у Квинс, у НЈујорк, да се опорави од бола. Невероватне и неочекиване ствари јој се дешавају у НЈујорку, које је одводе назад у домовину, где је очекује непредвидиво излечење и неизбежно жртвовање у име мира. Ову причу сам написала јер сам снажно преживљавала сукобе у домовини моје породице, као и зато што није много написано о искуствима Срба. У фази сам заокруживања продуцентске констуркције, и надам се да ће филм бити сниман у Србији.
Играла је у низу филмова Дејвида Мемета. Била је жена ДЖека Николсона у “Хофи”. Глумила је у више од 30 филмова, више од 100 ТВ серија.
- Како Холивуд функционише? За мене је то још мистерија. Мислим да великим делом функционише на основу познанстава - ко је ко - како кога познајете, са ким сте повезани. То, наравно, помаже, али то није све. Морате да знате шта радите, и да то радите добро, да будете самоуверени и верујете у себе, у свој таленат, да озбиљно радите да га унапредите. Будите спремни када добијете посао, савладајте добро улогу, не дозволите да вас ико чека, и никад не касните.
Да ли би прихватила понуду да игра у Србији?
- Свакако. Говорим и разумем српски прилично добро. Могу да читам ћирилицу, али не баш брзо. Имала сам велико задовољство да упознам српског режисера Горана Паскаљевића у НЈујорку пре доста година, нисмо радили заједно, или бар не још, али бих у томе уживала. На крају, рекла бих да је свет глуме, режије, писања изазов, али то је оно што волим, оно за шта верујем да сам рођена.

ОСТАВИЛА ПРЕЗИМЕ
- МИСЛИМ да је најважније веровати у себе, и као што ме је отац учио, “бити оно што јеси”. Увек се држим тога. На пример, бивши агент ме је охрабривао да променим име у нешто једноставније. Мислио је да би ми то донело више посла. Наравно, нема ништа срамотно у томе, људи то често раде. Карл Малден је био, као што знате, Младен Секуловић. Никога не кривим ако тако нешто уради. Али, ја сам преиспитала своју душу, и одлучила да желим да задржим своје породично име. Не жалим због тога.