Интернетом кружи веома дирљива прича, која ће вас натерати да заплачете. Наиме, у питању је писмо у којем се пас обраћа свом газди, свом најбољем пријатељу.

Пас му се захваљује на дому и љубави коју му је пружио и саветује га да негује доброту у себи.

Читав текст преносимо у целости:



"Човече мој, видим да плачеш јер је дошло време мог одласка. Немој, молим те. Хоћу да ти објасним неколико ствари. Ти си тужан, јер ме нема, а ја сам пресрећан, јер сам те срео. Колико оваквих као ја умире дневно, а да не упознају неког посебног?

Животиње често поживе дуго само захваљујући срећи! Само ми одбачени знамо шта је хладноћа, жеђ, опасност, глад. Морамо да се побринемо како пронаћи нешто за јело, где ћемо провести ноћ ушушкано и безбедно. Сваког дана виђамо многа лица људи, који нас и не примећују... Понекад ни ми њих не гледамо док нас не примете сами и сажале се.

Понекад нас задеси велика срећа, па се међу тим људима нађе анђео и узме нас. А понекад дође група анђела, организована. А постоје и анђели који шаљу помоћ издалека. И онда се све мења.

Одведу нас код других анђела, много паметних, који знају много и лече нас. Изаберу једну чудну реч, коју изговоре сваки пут, кад нас довезу код њих. Мислим да то зову 'име' и онда се ми осећамо посебнима, престајемо да будемо анонимни, само једни између многих.

И онда... упознамо шта значи кућа!

Да ли сте свесни колико нам то значи?! Не морамо више ничег да се плашимо, нема више глади, хладноће, бола и опасности. Да само можете да схватите колико нас то усрећује! За нас је сваки дом као палата! Више нас не брине да ли пада киша, снег... да ли ће кола проћи покрај нас полако или намерно брзо и наудити нам, повредити нас! А најважније...нисмо више сами, јер ниједна животиња не воли самоћу. Шта бисмо могли више од тога да пожелимо?

Знам да си тужан због нашег растанка али ја сада морам поћи. Хоћу да те замолим да не кривиш себе за било шта.

Чуо сам те како си кроз плач рекао да си можда могао за мене учинити више.

Не говори тако, за мене си учинио много!

Без тебе никада не бих сазнао све оно лепо, што данас односим са собом. Треба да знаш, ми, животиње, живимо садашњост интензивно и да смо много мудре: уживамо у свакој ситници, сваког дана посебно и заборављамо ружну прошлост веома брзо.

Наш живот почиње када упознамо љубав, ту исту љубав коју си ми пружио ти - мој двоноги анђеле без крила! Знај, ако нађеш животињу која има неко озбиљно стање и има још само мало вемена на овоме свету... учинићеш велико дело испраћајући је при одласку. Као што ти рекох, нико од нас не жели да буде сам, понајмање када схватимо да се примакло време одласка. Знај да нам је важно ко нас мази и држи нам шапу, да можемо мирно да одемо.

Молим те, не плачи више. Ја сам срећан. Понећу са собом успомену на име које си ми дао, на топлину твог дома који је постао и мој дом. Понећу са собом и звук твог гласа којим си ми говорио, мада нисам увек разумео шта ми причаш.

У свом срцу понећу са собом сваку твоју нежност и додир. Све што си за мене учинио много ми значи и хвала ти неизмерно. Не умем то да ти кажем али сигурно си у мојим очима видио сву моју захвалност.

Хоћу да те замолим, учини ми две услуге...

Умиј лице и почни да се смешкаш, присећај се нашег лепог заједничког живота, свих несташлука којима сам те насмијавао. Присећај се, као ја, свих оних тренутака које смо делили. И немој никада рећи како нећеш више никада узети другу животињу, јер те мој одлазак толико погодио! Без тебе ја никада не бих имао овако лијеп живот!

Молим те, не чини то! Има много таквих као ја, који чекају такве као што си ти! Пружи им то што си пружио мени, потребно им је, као што је и мени било потребно. Не суздржавај љубав у себи због страха од поновног губитка.

Прихвати мој савет и негуј ту доброту у себи, доброту коју делиш са нама. Схвати да си анђео нама животињама и да би без људи као што си ти нама и живот био тежак.

Настави са својим племенитим задатком. Сада је на мени ред да будем твој анђео. Пратићу те издалека на том путу, док будеш помагао оваквима као што сам био ја. Свим животињама које су овде са мном причаћу о теби, рећи ћу им шта си све учинио за мене, показаћу им те поносно и рећи: 'Он је моја породица'. Мој први задатак овде је да ти помогнем да не будеш тужан.

Вечерас, кад погледаш у небо и видиш да ти је намигнула звезда...знај да те гледам, да ти шаљем знак да сам добро и да ти шаљем захвалност за сву пружену љубав.

Поздрављам те сада, али не кажем „збогом“.

Постоји посебан рај, награда за људе као што си ти.

Ту ћемо се поново срести.

Чекаћу те верно!"



/ Независне/