Кангал чува овце и гепарда

У тренутку кад нико није знао како и на који начин да заустави овакав погром, на сцену је, пре двадесет година, ступио "луди" Американац Лауро Маркер, који је осмислио да гепарде спаси тако што ће донети турског кангала у Намибију! Тако је, захваљујући њему започео несвакидашњи пројекат, али не преко Турске, већ преко САД. Пошто шверц не признаје границе, кангал се у САД одавно одомаћио, што показују и бројни кинолошки клубови и друштва у којима се окупљају љубитељи и одгајивачи ове аутохтоне, али међународно још званично непризнате расе паса. У Намибију је, по неким проценама, из САД допремљено на стотине што штенади одраслих примерака кангала који су подељени фармерима уз аманет да их добро чувају и размножавају.

Кангал којем су права постојбина сурови анадолски пашњаци и планине, ступио је на дужност без било какве обуке и привикавања. Као што је у Анадолији чувао овце, тако је у Намибији почео да чува говеда и козе, једнако ефикасно и неподмитљиво и са ауторитетом који је гепардима до те мере улио страхопоштовање да се од тада држе далеко од сточарских фарми и људских насеља. Сада су и гепард и овце на броју: гепарди више не нападају фармерима стоку, а ови пак, због тога што више не трпе никакве штете, не убијају гепарде. То је показала и сасвим другачија статистика: процењује се да је од времена ступања кангала на дужност, "смртност" гепарда у Намибији смањена за 80 посто!

Ауторитет
Сточар из Намибије Рета Джуберт набавио је првог кангала пре пет година. Каже да је од тада миран, јер гепарди више не смеју ни да се приближе фарми. У међувремену је број ових чувара повећао за још пет, али му је један по имену Бонзо остао најмилији. Описујући радни дан свог Бонза, Джуберт објашњава да он, у ствари, уопште и не јури за гепардима. Довољно је да знају како је он ту и да су му овце и говеда на миру - и на броју.

Помоћ српских стручњака

Када је писац ових редова, који се својевремено бавио кинологијом и узгајањем паса 1995. године као дописник "Новости", први пут крочио у Турску, приметио је да је кинологија у овој земљи тек у повоју. Било је ту и тамо клубова љубитеља паса, али не и правих кинолошких друштава и једне националне кинолошке федерације. Власницима, чак и најбољих расних примерака паса, који су били увезени са Запада, у Турској нису важили њихови "тешки" родовници, али је зато у Истанбулу на сваком кораку било пет-шопова и ветеринарских амбуланти, а велики број четвороножних љубимаца је имао уредну "личну карту" са здравственом књижицом. Ствари су се, међутим, у последњих 20 година промениле набоље. Турска сада има свој Кинолошки савез, пред којим се налази озбиљан посао да стандардизује велики број својих аутохтоних раса паса. Почели су најпре са кангалом, у чему им помажу и ветеринарски стручњаци из Србије, др сци Миливоје Урошевић и извршни директор београдског Центра за очување аутохтоних раса др вет. Дарко Дробњак. Извршили су потребна мерења и анализе репрезентативног броја примерака кангала, што је допринело да турски кинолошки савез 2011. године призна ову расу као прву аутохтону расу. Сада се улажу напори да се за кангала издејствује и признавање које ће дати Међународна кинолошка федерација (ФЦИ).