Отац Недељко Петровић је био свештеник. Брат Настас професор Велике школе, важан чинилац у друштвеном и политичком животу земље. Поред таквих личности ни Наталија Петровић није могла да остане тек обична девојка и жена.

На основу биографије коју је приредила Милица Ђуричић, знамо да је рођена 1836. године, а да је три деценије касније постала супруга бугарског књижевника Љубена Каравелова, писца не само на матерњем, него и на српском језику. Он је био један од твораца српског критичког реализма, а као политички активан, без длаке на језику, храбар и смео, небројено пута је завршио у затвору или је био прогоњен из земље. У свему је имао Наталијину безрезервну подршку, па му је тако била десна рука и у књижевном и у политичком раду, излажући се сталној опасности да и она заврши са лисицима на рукама. Учествовала је свесрдно у штампању часописа, преносила је његове списе, новац и оружје намењене устаницима. Заједно су тежили слободи и борили се за њу. Волели су је у земљи свог супруга, и после његове смрти 1879. године. Када је он преминуо, Наталија је отворила прву штампарију у слободној Бугарској. Научила је од мужа шта значи бити храбар и увек на страни слабијих, не одступајући од идеала.

Адреса становања јој је био Рушчук, одакле је и где је помагала многим српским и бугарским интелектуалцима и емигрантима, па и Николи Пашићу. Осим тога, њено име се налазило у угледним словенским друштвима која је помагала и учествовала у њиховом раду, оживљавајући идеје за које се борио њен супруг. Али, колико ју је народ волео, толико је била на мети власти, које су јој, јер је помагала противницима режима, одузеле велики део имовине. После тога се 1890. године преселила у Београд, иако њен политички и друштвени активизам није утихнуо. Нису је ућуткали. Била је још оштрија и одважнија. Још жустрија и тврђа. Чинила је све да се рукописи њеног мужа објаве, и на крају је успела да приреди дела Љубена Каравелова и финансира споменик у Софији, њему у част. Желела је да сачува успомену на њега, јер је знала колико је много чинио за слободу своје земље.



БРАТ НАСТАС МИНИСТАР


Настас Петровић је био политичар, министар унутрашњих послова, члан Народне радикалне странке. Као присталица идеја Светозара Марковића учествовао је веома млад у свим слободоумним покретима, био је председник ђачке дружине Нада, а као студент председник друштва Побратимство.

Уређивао је лист "Народни покрет" у Јагодини, сарађивао је и са другим радикалским политичким гласилима. Био је председник Српског новинарског удружења 1907. године и председник Удружења општинских деловођа.

Волела је да чита и пише, али је имала и слуха за књижевне таленте, поготово оне младе, неафирмисане. Знала је да не могу сами да се изборе за своје место, да им је потребна подршка, ветар у леђа, па им је помагала колико год је могла. И свом братанцу Милану Петровићу, сину њеног другог брата Глигорија Петровића, учинила је да 1889. године објави на руском језику превод књиге "Стара Србија и Македонија", аутора Спиридона Гончевића. Сама је објавила дело "Ради објашњења". Била је активна до краја живота, увек изналазећи нови мотив за велике и мале битке.

После Љубенове смрти, удала се за Аксентија Аксентијевића. Фонд Наталије Љ. Каравелове и Аксентија Аксентијевића постојао је све до Другог светског рата. А ова храбра жена је умрла 7. јула 1905. године у Карловим Варима.






СУПРУГ ЧЛАН СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА



Љубен Каравелов Стојчев је био песник, писац, новинар, етнограф и борац за ослобођење Бугарске од Турака. Он је био старији брат утицајног политичара Петка Каравелова, оштар и на речима и на делу.

Љубен је добар део живота провео у Србији, а од 1872. године је био члан Српског ученог друштва.