Описивали су је као образовану, мудру, добре и веселе нарави, радо виђену у најотменијим круговима. Биографија Милеве Симић, забележена је на страницама часописа "Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас".

Рођена је на Сретење, 15. фебруара 1859. године у Новом Саду, у дому виђене породице у чијем друштву су сви волели да бораве. Била је ћерка академског сликара Павла Симића, који је по наруџбини добротворке Марије Трандафил осликао иконостас Николајевске цркве, а у Сомбору оставио печат на унутрашњости Цркве Светог Ђорђа. Отац њене мајке Јелисавете је био угледни адвокат и градоначелник Новог Сада Григорије Јовшић, тако да је фамилија била "поткована" знањем и статусом са свих страна.

Очев посао је налагао "чергарски" живот. Тамо где је он сликао, породица се селила. Милева је тако из Новог Сада најпре стигла у Сомбор и као добра ученица oсновне, потом Девојачке школе, веома радознала и упорна, пожелела је да у 12. години упише учитељску школу. Била је, међутим, премлада да би јој се жеља испунила, јер су прописи другачије налагали. Али, то је није спречило да одустане и уз очеву помоћ, који је позвао професора и катихету Вукићевића, добила је специјалну дозволу Школског савета. Постала је, на велику радост, ученица Српске учитељске школе. И то не било каква. Имала је највише оцене и похвале наставника. Са таквим успехом, већ у 15. години је изабрана за наставницу тек отворене Српске више девојачке школе у Новом Саду. Око ове установе ће се вртети читав њен радни век, јер је ту остала више од три деценије, учила децу, а једно време и успешно управљала школом.

Колико је озбиљно приступала струци, видело се по њеном односу према ђацима, а то је, записала је, научила од Милице Стојадиновић Српкиње, са којом се срела када је завршила школу, а она јој испричала са чиме ће се све сусретати у раду, како да васпитава ученике, које вредности су неопходне да би дете израсло у доброг човека. Велике и важне лекције савладала је од ове мудре жене.

На њен развој и жељу за књижевним радом је много утицала њена тетка, Дафина Нана Натошевић, супруга др Ђорђа Натошевића, чија је кућа била стециште српске интелектуалне елите. Ту је увек "кључала" умна, конструктивна расправа. А, Милева се лако уклопила, јер им је интелектуално дорасла, а књижевни дар је био очигледан још од детињства. Волела је да чита, врло брзо је почела и да пише. То је, међутим, постало званично 1876. године када је јавно иступила као књижевница. Изашла је са "Књигом за народ" у издању Матице српске, а потом ју је иста кућа наградила за посебну игру "Ретка срећа". Као педагошки радник, струци је допринела издавањем школских књига - "Кућарство" и "Педагогија", које су према одлуци Школског савета заведене у српске учитељске школе.

Сакупљала је српске народне женске песме у Срему, Банату и Бачкој, инсистирала на чувању српског језика, вере и поноса, називајући их трима светињама. Сарађивала је у угледним часописима - "Српкиња", "Јавор", "Дубровник", "Српска зора", "Стражилово", "Дело","Браник", "Женски свет"...

Иако се никада није удала и није се остварила као мајка, обожавала је децу и писала је за њих. Биле су то поучне приповетке, педагошке, књижевне, али и моралне, и красиле су странице листова "Невен" и "Споменик". Милева се деци посветила и тако што је за њих написала чак шест позоришних комада. "Другарице", "Добровољни прилози" и "Плаженик" су објављени.

Осим педагошког и књижевног рада, Милева је била веома вредна и успешна и као преводилац. На српски језик је преводила дела популарног мађарског писца Јокиа Мора, о коме је доста и писала. У часопису "Јавор" су објављени и њени текстови о Хајнеу и сликару Јовану Клаићу.

Као награда за све оно што је постигла као педагошки радник и књижевница, одликована је орденом Краља Александра Краљева Дома Првог степена са круном. Важно је споменути и то да је лист "Српкиња..." 1913. сврстава међу прве четири сараднице књижевних друштава тог доба и проглашена је за узор-учитељицу. Осим тога, Милева је била и почасна чланица Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња.

У Новом Саду је живела до краја живота, а умрла је 1946.године и сахрањена на Алмашком гробљу.



ОТАЦ ПАВЛЕ ЧУВЕНИ СЛИКАР

Милевин отац Павле је сликао највише иконостасе, остављајући печат, од цркве у Пирошу, преко манастира Кувеждин, шабачке, старофутошке, цркве у Ђурђеву, у Сенти, капеле Платона Атанацковића на Алмашком гробљу у Новом Саду, Саборне цркве у Сомбору... Био је и врсни портретиста, а издао је и две литографије - Мајска скупштина 1848. и Црногорски певач.