Славка Петровић Средовић: Медаљарки из Руме дивила се Европа

МАЛИ парк у центру Руме већ деценијама је "дом" једне од најлепших градских скулптура. Иако су "Три детета са књигом - Пионири читају" неоспорни украс сремске вароши, за већину Румљана његово порекло је непознаница. Овом, али и још многим уметничким делима, живот је удахнула Славка Петровић Средовић, чију вредност је осликала историчарка уметности Ивана Божовић. Она је, нажалост, прерано преминула, па није до краја истражила Славкин лик и дело, али је успела да је постави тамо где јој је и место - на пиједестал знаменитих жена. Све што је о њој сазнала, сажето је у публикацији, коју су објавили Завичајно друштво Рума и Градска библиотека "Атанасије Стојковић".

Славка је рођена 22. марта 1907. године у Руми, као трећа ћерка Ђорђа и Екатарине Петровић, а после су добили и сина Војислава. Потекла је из грађанске породице, о којој се добар глас далеко чуо. Жарко Миладиновић, доктор правних наука и члан Српске народне радикалне странке, охрабрио је Славкиног оца да оснује штампарију, што је био значајан моменат за српску заједницу у Руми. До тада је штампарско предузеће Немца Венингера имало монополски положај и тек је оснивањем Петровићевог почело објављивање материјала на ћирилици. У овој кући су се штампали угледни часописи, а то се одразило на васпитање и школовање Славке, јер је имала могућност да се од малих ногу сусреће са интелектуалцима тог времена. После завршетка основне школе и прва два разреда Гимназије у Руми, отишла је даље - у Нови Сад, када је већ било јасно да креће стазама уметности. Упркос чињеници да се о образовању жена говорило са подозрењем, а поготово се "испод ока" гледало на уметнике, Славка је имала пуну подршку породице да се вине у висине о којима је сањала.

Њен први велики учитељ сликарства је био Урош Предић, а вајарства Ђорђе Јовановић, који су битно утицати на каријеру своје ученице. Од 1928. године Славка је у тријумфалном "походу" на Европу. Париске лекције вајарства добија од Едуарда Квотрока, а оне из области коју ће највише заволети - медаљарства, од Јенсена у Дижону. Учила је и од Пола Гаска и Аристида Мајола, усавршавала се у значајним европским атељеима и припремала за прво излагање у Београду, 1933. године. Случајност или судбина, али у земљу се вратила уочи Другог светског рата, изнајмивши стан у центру престонице. Од бомби се, у насеље Беле воде, сакрила са тада великом другарицом Исидором Секулић.

"О блискости две пријатељице и интимном односу који је Исидора Секулић гајила према Славкиној уметности, говори догађај који се одиграо приликом њиховог бега из Београда. Славка је том приликом понела скулптуру Сељанчица, која је 1955. изложена у Руми. Исидора, видевши ову скулптуру, прокоментарисала је "Па она је понела Сунце!" - открила је Ивана Божић.

Рума јој је била прва послератна изложбена "позорница". У Градској библиотеци 1955, када је Народни одбор за 550.000 динара од ауторке откупио скулптуру Три детета. Те године Славка је излагала у Сплиту, потом у Паризу, у Београду, Подгорици...

Посетиоцима галерија, домаћим и страним, представљала се и самосталним и групним поставкама.

Још за време рата, као супруга доктора ветерине Симеона Средовића, са којим се венчала у присуству кумова, уметника Мире и Саве Сандић, пронашла је своју форму. Како је у књизи "Знаменити Румљани" навео аутор Ђорђе Арсенић, вајарка је изјавила да је њен најмилији начин изражавања - медаља, јер садржи читав свет на малој површини, уз мало речи много каже.

"Иако никада није одустала од скулптура, коначну уметничку афирмацију је остварила на пољу медаљарства. Од стране колега, 1967. постављена је за доживотног председника своје земље у Светској организацији медаљара - ФИДЕМ, са седиштем у Паризу", навела је Ивана и додала да је као њихов члан излагала широм Европе, освајајући је својим делима.

Савка са ћерком

Занимљиво је да је њена плакета са ликом Вука Стефановића Караџића, додељивана добитницима ове престижне награде за изузетан допринос у култури. Осмислила је и рељеф плакете "Исидора Секулић" за допринос у књижевности. Није било уметничке организације тог времена, у којој се није налазило њено име, па је тако свесредно доприносила раду УЛУС-а, Нумизматичког друштва у Загребу, Друштва немачких љубитеља медаља... За Румљане је значајно то што је у њиховој Борковачкој колонији, која и данас у великом броју окупља уметнике и љубитеље уметности, учествовала од оснивања.

После тешке болести, Славка Петровић Средовић је преминула 8. јула 1978. године. Сахрањена је тамо где је и желела - на Градском гробљу у Руми. Иза ње су остала небројена дела, која су по одлуци ћерке Мирне похрањена у Галерији Матице српске.