Преживела је чак четири рата... Док су трајале офанзиве у оба Балканска, она је била у операционој сали. За негу рањеника и болесника, награђена је Орденом и Медаљом за услуге Црвеном крсту Србије. Први светски рат је опет провела у болници, у Нишу. Када је почео Други, Немци су угледној сликарки, знајући да је пореклом из Немачке, понудили чланство у "Културбунду" и све привилегије које уз то иду. Одбила је. Бета Вукановић је говорила да себе сматра Српкињом, још од када се у Минхену заљубила у колегу Ристу Вукановића, "дугачког Херцеговца", како га је звала. Када су јој српски уметници, које је упознала док се школовала у Немачкој, говорили да је Београд мала варош, није ни слутила да ће у њему провести остатак живота. А, то је било дуже него просечан животни век, јер Бета је умрла 1972, неколико месеци пошто је напунила 100 година.

Рођена је 18. априла 1872. у Бамбергу, у имућној породици. После основне и више женске школе, девојчица која се од малена играла писаљкама и блоком, знала је да је сликарство њена судбина. Уписала је Занатску уметничку школу, потом се калила у Савезу уметника, па усавршавала код Антона Ажбеа у Минхену. И баш ту је упознала сликара Ристу Вукановића из Требиња, са којим је на медени месец, лета 1898, кренула пут Србије, у Београд. Није било сумње - ту ће и остати, решила је. Заљубила се на први поглед у српску престоницу, а већ 20. септембра исте године делима представила новој домовини.

"Пред Скупштином, у кући налик на стари рустични шале, на углу улица Краљице Наталије и Милоша Великог, пролазе фијакери, господа у реденготима, даме у хаљинама скројеним по последњој моди, понека и у националној ношњи: дуга сукња, либаде и сребрна грана. Сви који држе до себе дошли су да виде и буду виђени на првој, икада приређеној уметничкој изложби у Београду и Србији. Излаже двадесетогодишња Бета Вукановић", записала је Драгана Букумировић, у књизи "Оне".

ОМИЉЕНО ДЕЛО "КРСНА СЛАВА"
 Једно од првих дела које је Бета изнедрила у Београду било јој је међу најдражима. Слику "Крсна слава" изложила је на Светској изложби у Паризу 1900. године, објаснивши да је на ту идеју дошла желећи да прикаже леп обичај са којим се упознала у Србији, а за који раније није ни чула. Оригинално дело је нестало, али су сачуване две репродукције.

Био је то велики догађај за Београд, у који европски уметнички дух још није стигао. Бета је била импресиониста, који жели да слика у природи, под ведрим небом, томе је учила и наше уметнике. Зато је у Србији била зачетница правца који се звао "plain air". Много је путовала и учила, обилазила музеје и правила репродукције. Прве копије дела великих сликара, попут Рубенса и Рембранта, које је Србија видела, дело су њених руку. То је подржавао и краљ Милан Обреновић, одушевљен њеним и Ристиним сликама, па је дао 200 "наполеона" само да би та дела имао у свом дому. Таман толико да Бета и Риста купе плац у Капетан Мишиној улици 13 и направе кућу, која је постала сликарска школа. Вукановићи су од Министарства просвете добили право да Прву српску сликарско-цртачку школу наследе од њеног оснивача Кирила Кутлика. Четири пространа атељеа била су стваралачка оаза уметничких душа које су код њих долазиле и училе. И живописна фасада је "говорила" да је кућа посебна, прави храм уметности, јер је Бета изнад главног улаза насликала "Три музе". Музика, сликарство и игра су приказане као три лепе жене, а око њих су на стубовима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Желела је да то буде место у којем ће се слушати музика, плесати, разговарати, модирати... Баш како је било на европским баловима. Поводом стогодишњице Првог српског устанка, основала је Друштво српских уметника "Лада".

За време Балканских радова била је у редовима болничарки. Када је почео Први светски рат, Вукановићи су отишли у Солун, па у Ниш где је Бета неговала рањенике и тифусом зараженог супруга, са којим се касније пребацила у Француску. Риста је тамо и умро 1918. године, а она се са избеглицама вратила Србији. Волела је Београд и без обзира на то што њеног Херцеговца више није било, није могла да замисли да живи другде.

Основала је Удружење ликовних уметника у Београду, а 1921. постала наставник у уметничкој школи. Вратила се свету боја, портрета, карикатура... До 1910. године, када је излагала на четвртој изложби Друштва српских уметника "Лада", многи нису знали да је она сјајна карикатуристкиња. А прве радове је направила још у основној школи, цртајући учитељицу. Казнили су је тада, али није одустала, верујући да не чини ништа лоше зато што црта смешне портрете, који, говорила је, никога не вређају него су само духовити. Касније је била врло успешна у томе, илустровала је многа дела, па и роман "Општинско дете" Бранислава Нушића. Неки подаци показују да је урадила чак 500 карикатура. Непотврђени извори кажу да је неке од њих чувао краљ Петар Први.

Прву ретроспективну изложбу имала је 1958. године, када је изабрана за доживотног почасног председника "Ладе". Сликала је и цртала до последњег тренутка. Није прошао дан, а да није свратила у свој атеље на Коларцу. Ако је није било тамо, онда је сликала у оближњем парку. Умрла је 31. октобра 1972. и сахрањена на Новом гробљу у Београду.

Велики познавалац ликовне уметности Павле Васић је записао: "Са Бетом Вукановић нестао је цео један свет, драг и присан, сада већ сасвим далек као историја или мит. Бета Вукановић је била нешто изузетно у историји наше новије уметности".