СВИ су се питали како је могуће да се на рукама тако ситне и нежне жене рађају тако импозантне скулптуре. Она је на то давала једноставан и искрен одговор - да је мањак снаге увек плаћала временом. Јер оно што је неко могао да створи за три дана, она је радила три месеца. А опет, Олга Јеврић је била боља од већине, по многима и најбоља. Са тим су се наглас сложили њени савременици, ако не док је водила овоземаљски живот, онда 10. фебруара прошле године, на дан када је отишла у вечност. Можда је довољно рећи само да је ова вајарка и академик, Кући легата поклонила 47, а Српској академији наука и уметности 147 скулптура. Имала је, дакле, шта да дарује, али је имала и бескрајну љубав према свом народу да га тако награди.

Олга је рођена 29. септембра 1922. године у Београду, у дому оца Србислава Јеврића, директора Банкарско-трговачког друштва и мајке Ане. Странице основног образовања и нижих гимназијских разреда исписала је у установи "Ст. Јозеф", а потом је постала ученица Женске реалке у Београду. Њен музички дар је рано "детектован", па је паралелно са гимназијским образовањем, похађала музичку школу "Станковић", у класи професорке Зинаиде Грицкат. Сви који су је познавали веровали су да ће бити музичарка и замишљали су је како осваја дворане широм света. Одласком на пријемни испит на Музичкој академији, који је 1942. године успешно положила, поткрепила је и своје и наде других да ће музика бити њен живот. Али десило се то да је само 12 месеци касније одлучила да постане студенткиња вајарства на Академији ликовних уметности. И тако је Олга стекла обе дипломе, да би у области вајарства, 1949. и магистрирала, а потом уписала студије историје уметности на Филозофском факултету. Било је јасно да је ово пут којим је даље намеравала да ходa.

НОВАЦ ОД НАГРАДА ПОКЛАЊАЛАТешко је набројати и избројати све њене награде, али је једноставно у њима пронаћи још једну Олгину вредност - то што је од већине новчаних узимала и поклањала у добротворне сврхе. За најбоље скулптуре је награђена још на почетку каријере, и то из Фонда "Владислав Рибникар", потом на Југословенском тријеналу ликовних уметности, на 10. октобарском салону... Уручена јој је Вукова награда Културно просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе, образовања и науке у Србији, награде "Сава Шумановић" и признање Града Београда за изложбу "Материја духа", СИЗ-ова признања за најбоља остварења...

Када је први пут 1947. године изложила своја дела са колегама студентима на изложби УЛУС-а, чији ће члан бити од 1950, сасвим сигурно се, ненаметљиво и тихо, издвојила од осталих. У овој галерији ће деценију касније дебитовати у самосталном излагању, показавши да одступа од дотадашње вајарске традиције, јер има и жели да понуди нешто ново и другачије. Што се ње тиче, "тражила" је да се разиђе са трендом који је завладао после Другог светског рата. Збунила је већину критичара, јер су такви потези били неочекивани. Многе је заправо засенила, иако нису смели то гласно да признају. Али позив за учешће на 29. Бијеналу у Венецији, рекао је више од свих изговорених и прећутаних похвала. Од тог тренутка су се за Олгу отворила и домаћа и светска врата. Била је виђена, примећена и издвојена. Чудили су се како је тако ситна жена могла да се бори са цементом, бетоном, каменом, а холандски критичар Корнелис Делман је објаснио да она то ради на снажан, мужеван начин. Савременици су јој признавали и скромност, једноставност и менталну снагу којом је могла чуда да чини. Колико цене њен рад чланови САНУ су јој 1974. показали када су је изабрали за дописног, а девет година касније и за редовног члана. Тако је и званично стигла у званичне редове најбољих.

Од 1952. године, Олга je студијски боравила у Италији, радила у уметничкој радионици Франа Кршинића у Загребу, усавршавала се у Грчкој, Паризу, Лондону... У француској престоници држала је предавања и излагала у Роденовом музеју, у италијанској учествовала на многобројним стручним изложбама, учила у Швајцарској, Пољској, Белгији, као стипендиста Фордове фондације боравила годину дана у САД, писала одреднице за Ликовну енциклопедију Југославије и Малу Просветину енциклопедију...

Музике се никада није одрекла, говорећи да јој је она била ослонац у тражењу стваралачког принципа у вајању. А као прави ренесансни уметник вешто се сналазила и са фотографијом, носећи апарат свуда са собом, бележећи ситне и велике радости живота.

Била је одана својим скулптурама, пасионирано предана уметничком раду. Сваког дана је стварала у београдском атељеу на Старом сајмишту, тамо где су, како је говорила, у тешким условима, смрзавајући се и навикавајући се на чињеницу да струја сваког часа може да нестане, живо и са осмехом радили многи великани уметности. Волела је то место, као што је волела и своју земљу. То је објаснила годину дана пред смрт, рекавши: "Моја скулптура је могла да настане само овде. Да сам живела у некој другој средини, питање је да ли бих направила то што сам направила".

Олга Јеврић је сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.