Говорила је да не мари за награде иако јој ласкају, а толико их је добила. Стизале су са свих страна, што се уклапало у њено опредељење - грађанке света. Октобарска награда, "Јоаким Вујић", Седмојулска, Оскар популарности, признање Удружења америчких позоришних уметника, амбасаде Немачке за допринос на пољу културе, бугарског и чехословачког друштва, награда коју јој је уручио председник Италије Ђузепе Сарагат и Орден командора, који јој је предао француски министар културе Жак Ланг, само су неке од званичних похвала радa Мире Траиловић.

Спикерка Радио Београда, предавач, редитељка радио и театарских драма, управница "Атељеа 212", један од оснивача култног БИТЕФ-а, рођена је 22. јануара 1924. године у Краљеву, као ћерка Андреја Милићевића који је превео више од 36 дела француских класика и Радмиле Симић, професорке француског језика. Деда јој је био Милан Симић, управник Народног позоришта. Привилегију да одраста у дому образованих родитеља и предака, схватала је и као бреме, јер је увек морала да испуњава и њихова, а не само своја очекивања. Марљива ученица Друге женске гимназије у Београду, средње музичке и глумачке школе, испунила је жељу оца и уписала студије архитектуре, али их је, баш као и технологију, напустила. До дипломе историчарке уметности делио ју је само завршни испит. Није њој било тешко да учи, већ што пушта да обожавани свет позоришта, режије и телевизије пролази поред ње. Али, све је почело да се мења у њену корист када је 1944. године, помало случајно, постала спикерка Радио Београда и гласом Минерве одмах освојила слушаоце. Полицијски час је још трајао, па је сваку ноћ кући враћала патрола. И док је ходала у свом првом капуту направљеном од ћебета, који је добила у радију, није се плашила... Знала је да је обрадовала неког тог дана.

- Читали смо на радију писма која су стизала с фронта и одлазила на фронт, обавештења о рату који је још трајао. Представљали смо људима једину могућност да нешто сазнају о својима - причала је Мира у интервјуу за "ТВ новости" 1977. године.

У Радио Београду је убрзо постала редитељка и уредница драмског програма, упознала је Драгољуба Гуцу Траиловића, тадашњег спикера, а касније дописника Политике из Париза и првог човека ове куће, чије је презиме узела на венчању. Мира је око себе градила храм љубави и уметности, одлучила да заврши Високу филмску школу, а потом дипломира режију на Факултету драмских уметности, где ће касније предавати.

Када је 12. новембра 1956. године у дворани тадашње новинске куће Борба, са 212 столица, почео да живи један нови свет, Мирин креативни немир се коначно смирио. Захваљујући уском кругу уметника којем је припадала, створено је авангардно позориште под називом "Атеље 212", а на почетку ове театарске приче она је била помоћница Радоша Новаковића и Бојана Ступице, потом и управница.

Једна нова епоха је почела, глумци "Атељеа 212" гостују у земљама у којима је до тада било немогуће чути наш језик. Први пут се изводе Жан Пол Сартр, Ежен Јонеско, откривају публици нови домаћи писци, постављају дела Душана Ковачевића, Александра Поповића, а револуционарне 1968. године публика остаје без текста због мјузикла "Коса" у Мириној режији... Шеф театра са 212 столица не престаје да изненађује енергијом, иновацијама, упорношћу, идејама. Нису сви толико одушевљени, смета им разгаљени дух авангарде, док је странци награђују, у домаћем окружењу је прате малициозни коментари. Жена са 24 осмеха, колико су избројали на њеном лицу, не мари за то, већ као редитељка и управница наставља да се, понекад донкихотовски, бори против "скучених умова" и говори да су је "југословенски новинари ионако одвикли од похвала и комплимената". Нарочито су изостали у данима када је с Јованом Ћириловим основала БИТЕФ, фестивал нових позоришних тенденција, чији је уметнички директор била од 1967. године до смрти. Али, она је та која у Београд довела Семјуела Бекета, Питера Брука, Жан Пол Сартра, Западни Берлин и Америку.

Када је престала да управља "Атељеом 212", јер је тако морало по закону, постала је уметнички директор Међународног позоришног фестивала у Нансију, а радила је и у париском "Театру нација". Француска је била њена друга земља, а француски новинари су о њој често писали називајући је "булдожером у бунди чијем осмеху је тешко одолети". О том осмеху и бескрајном шарму причало се широм света, па када су угледног драматурга Ежена Јонеска 1971. године питали шта је видео у Београду, одговорио је: "Миру Траиловић. Зар то није сасвим довољно?".

Ниједна свечаност на којој је присуствовала није могла да протекне без анализе њене хаљине, барокног броша, мале ешарпе, ташне од крокодилске коже и црвеног ружа који је обожавала. Сви ти погледи су се налазили у опису позиције владарке уметности, која је, како је рекао Јован Ћирилов, била посебна и у односу са глумцима, јер им је "ласкала, мајчински их грдила, молила, мазила и из њих извлачила максимум". Била је дама која је свој народ извела у свет и, док је лежала у болесничкој постељи, трагала за могућностима да чувену "Лулу" постави у београдску Оперу. Личност балзаковског дара, како су о њој говорили, умрла је 7. августа 1989. године и сахрањена на Новом гробљу, по сопственој жељи само у присуству породице и најближих пријатеља. Није волела да говори о смрти, али су запамтили њене речи упозорења, изговорене једном, онако успут: "Немој да ми неко говори на гробу. Устаћу". Тек што је велика дама сахрањена, освануо је Трг Мире Траиловић у Београду, у близини Бајлонијеве пијаце.

ШТА ЗНАЧИ М-И-Р-А?

Када су је новинари једном питали хоће ли да се представи, рекла је да хоће и као песмицу "изрецитовала" своје име у акрониму: М - као марљива, И - као ирационална, Р - као радосна, А - као ако, баш ме брига. Мира. Мира Траиловић.