ЗА све што је учинила, а учинила је много, овенчана је орденом "Флоренс Најтингел", које само изузетним појединцима додељује Међународни комитет Црвеног крста.

- Највећу награду ми је ипак дао Бог, који ми је у рату сачувао моја три сина - изјавила је Анка Ђуровић Црвенчанин 5. октобра 1923. године у Женеви, на свечаној додели признања.

Бурна историја, у којој је итекако учествовала, била је иза ове храбре и пожртвоване болничарке, коју су рањеници углавном описивали са две речи - блага и милосрдна. Нема тог фронта на којем се за њеног дотадашњег живота није водила битка, а да га она није обишла. А била је удовица рано преминулог директора крушевачке гимназије Михајла Ђуровића, бринула је о ћерки и три сина, сиромашно живела и никада се није жалила.

Анка Ђуровић, девојачки Црвенчанин, рођена је 1850, тако да је имала 26 година када је букнуо Први српско-турски рат, а она добровољно обукла униформу болничарке и отишла у Војну болницу у Крушевцу, смештену у згради Гимназије. Услови су били испод сваког нивоа, недостајало је људи, рањеници су преношени на воловским запрегама, није било опреме, па је свака помоћ била добродошла, а Анка је радила од јутра до мрака. Говорило се да је била брижна и храбра, тешећи рањене да ће оздравити и да ће рат ускоро бити завршен. Међутим, Турци су освојили околни Ђунис, болница у Крушевцу је евакуисана, па је Анка кренула пут Београда, где је наставила да ради као болничарка у руској болници кнегиње Шаховске.

Црвени крст је организовао курсеве за болничарке и међу првима се, као једна од првих чланица Кола српских сестара, добровољно пријавила управо она. Успешно је савладала струку, тако да је почела да ради на Хируршком одељењу београдске болнице код угледног доктора Војислава Суботића, сина Савке Суботић, прве председнице Кола.

ПОРУКА НАСЛЕДНИЦАМА КАДА је добила престижно признање, Анка се захвалила и обратила наследницама, младим болничаркама, приближавајући им професију: - Ви савесно негујете, веселим лицем и оком прилазећи болеснику, ви му крв у жилама оживљавате, ви му дајете снагу да може отпор својој болести дати. Кад видите успех у томе, то је највеће ваше задовољство, а задовољство човека прави срећним. Оно ће вас снажити да ћете моћи у животу све тешкоће лакше издржати, то вам ја, децо моја, говорим из искуства.

Ова млада жена је лечила рањенике и за време Српско-бугарског рата 1895. године, а није могла да мирује ни са избијањем Првог балканског рата 1912. Захтевала је да је одмах пошаљу у Скопље. И Други балкански рат је провела помажући војсци и организујући дочек рањеника са Мердара на Железничкој станици у Београду. И била је једна од ретких која је добила дозволу да то ради. Превијала их је, помагала болеснима, храбрила их... Колико је била јака, говори чињеница да је преживела и колеру. Три месеца се борила са опаком болешћу и када су мислили да неће издржати, она их је све изненадила и још је по излечењу остала у болници да помаже оболелима.

У тренутку када је почео Први светски рат, Анка је већ имала 64 године, али у енергији и жељи да помаже другима није посустала. Од Врховне команде је затражила да је одмах пребаце на фронт. Одлучила је да формира "Батаљонско завијалиште" за трећи батаљон седмог пука на Ади Циганлији, као једну врсту санитета у војсци, што је у то време била новина, а за пријем рањеника на Железничкој станици у Топчидеру организовала је "прихватницу". Када је њено превијалиште посетио министар војни Степа Степановић био је задивљен и јавно ју је похвалио. Причало се да је на Дунавском кеју, док су вођене најтеже битке за Београд, са револвером у рукама извлачила рањене српске војнике, а чак би повремено запуцала на Немце. Док је помагала другима, делујући врло прибрано, сталожено и храбро, све време је страховала за животе своја три сина, која су била мобилисана и она није знала где се налазе. Тражила их је по бојиштима, проналазећи их болесне, рањене, изнемогле... На срећу, сви су преживели. Стизала је до Ваљева, Пожаревца, Скопља, да би 1915. преко Црне Горе и Албаније дошла у Љеш, а онда је, на наговор сина, са рањеницима и цивилима отишла у Француску. Српска мајка, како су је звали, стигла је 1917. и до Солуна, где се пријавила као болничарка Прве болнице престолонаследника Александра.

По завршетку Првог светског рата, Анка се вратила у Београд и ту је остала до краја. Међународни комитет Црвеног крста одлучио је 1923. године да јој додели највише признање, медаљу "Флоренс Најтингејл". У образложењу је наведено да је "српска болничарка прави пример који ће служити за углед женском свету да се одаје позиву у којем је она успела дам поред извођења на пут свог подмлаткам ради са толико срца и храбрости око рањеника на бојном пољу и њиховом неговању у болници као болничарка".

Анка Ђуровић је умрла 1925. године у Београду.