Могла је да бије битке само за катедром и на папиру, али то јој није било довољно. Удобну фотељу учитељице и преводиоца заменила је ратним теренима, стижући свуда где је помоћ била потребна. Била је храбра, хумана и у много чему посебна.

Љубица Луковић је рођена 1858. године у Панчеву, у дому угледног филолога, професора и почасног члана Српског ученог друштва, Јефтимија Аврамовића. Љубав према језицима и дар да их са лакоћом учи, отац је пренео на сина Симу, касније политичара и књижевника, али и на ћерке Милицу, Олгу и Љубицу. Тако је она имала сјајну интелектуалну "залеђину" у породици, у којој је школовање било природна ствар, чак и за девојчице. У то време Виша женска школа у Београду је била најелитнија у Србији, а Љубица је имала среће да буде њен ђак. Постала је учитељица, одмах се издвојила напредним размишљањем и деловањем. Наставила је очевим стопама, а њени преводи "Гертруде" и "Антоанете", донели су дух француске књижевности у нашу земљу. У жељи да допре до припадница нежнијег пола, да их покрене и убеди да престану да живе у сенци мушакараца, Љубица је почела да им се обраћа у часописима "Домаћица" и "Босанска вила". Писала је под псеудонимом "Etinecelle", саветујући девојкама да се школују и пажљиво бирају професију, говорила им је зашто је важно да саме нађу супруга... У свему што је радила, имала је подршку супруга Стевана Луковића, официра, почасног генерала Дринске дивизијске области, носиоца Таковског крста и Ордена Светог Саве. Венчали су се 1877. и били у складном браку, али нису имали деце.

Две године пре него што се удала, Љубица је ступила у тек основано "Београдско женско друштво", које је било под покровитељством краљице Наталије. Циљ угледне скупине је био припрема за рад и самосталан живот девојака из различитих друштвених слојева. Српско-турски ратови између 1876. и 1878. их нису уплашили, већ их покренули да буду још активније, па су основале болницу чим је почео сукоб и постале болничарке, помажући Војном санитету и сарађујући са Црвеним крстом. Истовремено су издавале часопис "Домаћица", који је "навијао" за жене, а Љубица је у томе имала највећег удела.

Врхунац њеног хуманог и просветног рада наступио је са оснивањем "Кола српских сестара" 1903. године, чија је прва председница била Савка Суботић, а од 1905. Љубица. Од тада се листа њених заслуга шири. Прикупљала је помоћ за Србе у Македонији и Старој Србији, помагала духовне центре и школе, повезивала се са српским културним друштвима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији. Са потпредседницом "Кола" Станиславом Сондермајер је успела да оживи причу о часопису, који би штампао патриотске песме, што се допало супругу Делфе Иванић, шефу Пресбироа. Тако је 1906. "Коло српских сестара" покренуло годишњи календар "Вардар", симболичног назива који је означавао тежњу да се уједине сви Срби.

ДРУШТВО "КНЕГИЊА ЉУБИЦА" Љубица Луковић је била потпредседница и главни контролор друштва "Кнегиња Љубица", основаног 1899. у Београду. Циљ ове патриотско-хуманитарне групе је било помагање српских манастира и цркава на територијама где су још Турци владали. Друштво је заслужно за настанак спомен цркве у Штимљу и дома, који је касније постао културно-просветни центар за обучавање жена и вођење домаћинстава. Током оба Балканска рата, чланице су слале одећу и обућу српској војсци.

У правилнику "Кола" је стајала одредба о оснивању болничарског курса за даме, што се и догодило 1906, а међу полазницима је била и Љубица. Сваке године се обчавало тридесетак девојака, које су биле оспособљене за помоћ, ако затреба. Потом је Делфа Иванић одлучила да "Коло" отвори болницу, па је са Љубицом отишла код начелника Санитета у Министарству војном. И тако је основана Четврта резервна болница на Врачару, која је са 140 кревета и 1.500 болесника била једна од најбоље опремљених и најчистијих у престоници. Са Првим Балканским ратом, почели су да пристижу први рањеници, које је све време неговала и Љубица. Говорила је како је посла било много, али су сви радили од срца, без предаха. Почетком рата чланице друштва су организовале кратке курсеве широм Србије, слале лекове и помоћ, а покренуле су и шивару, у којој су израђивале рубље за војнике и Црвени крст. Начелник Санитета их је замолио да отворе "чајџинице" за војнике, дуж главних железничких саобраћајница. Није прошао ни дан, а Љубица је урадила све да се мирис супе и топлог млека прошири тим местима, што је обрадовало ратнике који су сада имали где да се угреју. После завршетка Другог Балканског рата, одржана је годишња Скупштина "Кола", последња којој је председавала Љубица.

Када је почео Први светски рат, она је спалила комплетну архиву друштва, како нико не би страдао због ње, а пошто се државна управа преселила у Ниш, са неколико чланица прешла је на југ. Све време је помагала војсци, увек на првој линији. Тако је крајем јануара 1915. кренула из Ниша у Ваљево, да би испоручила помоћ пристиглу од пријатеља "Кола" и српског народа из Енглеске. У то време су из Ваљева свакодневно колима превозили лешеве, за које није било места да их сахране. Љубица и благајница Катица Ђорђевић су више од десет дана провеле тамо, не размишљајући да у тешким условима у којима би свако други покушао да сачува "живу главу", одустану од помоћи рањеницима. Ипак, Љубицу је тај пут исцрпео, добила је пегави тифус и по повратку више није устала из кревета. Умрла је 11. фебруара 1915. у Нишу, где је и сахрањена. На свечаној академији "Кола српских сетара" 22. фебруара 1925, постхумно је одликована медаљом "Флоренс Најтингел".