Србија је благословена земља, пуна неначета блага, само да је слоге, предузимљива духа и истрајне воље. Писала је, па и опомињала, још крајем 19. века мајка свог народа, тако је Алекса Шантић називао Савку Полит Суботић.

Заслужила је тај епитет промишљајући и делујући испред свог времена и пола, борећи се за национални и културни препород жена, за еманципацију, васпитање и образовање деце. Заслужила је то и као иницијатор оснивања женских школа, као штићеница домаћица и вредних сељанки, али и чувар традиције јер била је прва председница Кола српских сестара.

РЕЧИМА ОСВАЈАЛА СВЕТ Иако су завидни језици говорили да јој говоре пише супруг, успела је да их оповргне. Али, тек пошто је Јован умро, а она наставила да задивљује мудростима. Сва њена предавања је преносила тадашња штампа, а најчувеније "Жена на истоку и западу", које је одржано у Научном клубу у Бечу 1911. године, објавила је новосадска штампарија "Браник". Њени списи су објављени у три свеске Летописа Матице српске, а књижевна дела у немачким часописима.

Савка је рођена 11. октобра 1834. године у Новом Саду, у угледној трговачкој породици Јована Полита и Јулијане Десанчић. Као четворогодишња девојчица села је у клупу приватне школе за образовање женске деце. У то доба, ово је био готово преседан, јер ни основно школовање није било обавезно, а оно добровољно се углавном подразумевало за имућне дечаке. Али, богата библиотека у дому Политових, била је доказ да је ова породица много држала до знања и образовања. Савка је школовање наставила у Темишвару, али се због револуције у Војводини 1848. са породицом преселила у Беч. У граду на "лепом плавом Дунаву" наставила је да се едукује у католичком интернату. Ту ће се 1851. године и удати за доктора филозофије и права, књижевника и политичара Јована Суботића. Овај угледни војвођански Србин је уређивао "Летопис Матице српске", лист "Народ", иницирао је и сазвао скупштину Срба у Пешти, тражећи да се формулишу српски захтеви, био је близак идејама Светозара Милетића иступајући као политичар у Угарском сабору... У свему што је радио, имао је велику подршку супруге, са којом је добио пет синова и две ћерке. После две године живота у Бечу, Савка и Јован су се преселили у Нови Сад, али су због његове каријере често мењали место боравка, градећи дом и у Вуковару, Загребу, Осјеку, Земуну... Колико је она била ветар у леђа супругу, толико је и он њој помагао да се избори за своје идеје и идеале. А она је, пре свега, желела да свет у којем је живела отвори за припаднице нежнијег пола.

- Савка је сматрала да жена није предодређена само за улогу мајке и домаћице, већ да има право на образовање и рад. Увидела је значај буђења свести код лепшег пола и то је унело промене у тадашње строго патријархалне односе и неравноправан положај дама. Организовала је петиције за отварање виших девојачких школа и због тога се убраја међу прве феминисткиње на тлу Војводине - наводи Милица Ђуричић, која је приредила библиографију Савке Суботић.

Иако је била врсна реторичарка, далеко јача је била на делима. У Загребу је покренула оснивање Одбора госпођа, а у Новом Саду 1867. Прву женску задругу, која је помагала сиромашним девојчицама да се школују за учитељице. Сматрала је да талентоване девојке не смеју да остану на основном образовању, па су захваљујући њој отворене прве више девојачке школе у Панчеву (1870) и Новом Саду (1874).

Знала је да није исто бити жена у граду и на селу, па је кренула у сеоске средине да подржи и охрабри Српкиње. Говорила је како је српска сељанка истовремено и уметница, прстом упирући на ћилиме, везове, ношње и ручне радове које су стварале жене широм Србије. Да би се препознала њихова вредност и признао рад домаћица, она је почела да сакупља народне рукотворине и излаже их по Европи. Док се тиме бавила, упознала је наше обичаје који су је опчинили, па их је с великом пажњом истраживала и бележила. Пиротски ћилим је захваљујући њој освојио посебну награду на изложби у Паризу.

- То је поезија женске руке, чијој ће се лепоти дивити свет, као и нашим народним песмама, кад се и за њих нађе један Вук Караџић - говорила је Савка.

Била је предводница женског покрета у Угарској, али је изабрана и за почасну чланицу Београдског женског друштва, које је њеним заслугама добило Сребрну медаљу на Међународној изложби рукотворина у Паризу. Савкина мисија је кулминирала 1903. године, оснивањем Кола српских сестара, културно-просветног и патриотског друштва. Као прва председница одржала је говор 5. октобра у Великој школи у Београду, на којем је, између осталог, рекла:

- Сваки народ који тежи културном напретку, мора увек почети од детета. Од начина одгојења и образовања деце зависи њихова будућност и будућност народа из кога су поникли.

Савкин првенац Дејана био је руски губернатор Манџурије, након њега родила је Жарка и Виду који су умрли као деца, затим Верицу, па Војислава који је био лекар и један од оснивача Медицинског факултета у Београду и потом Бранислава и Озрена.

Била је и чланица Задруге Српкиња Новосаткиња и Српског народног женског савета, којима је озбиљно била посвећена. Борбу за женску еманципацију је водила и у иностранству, представљајући домаћа друштва на светским скуповима од значаја и сарађујући са највећим европским феминисткињама, као што су Роза Швимер и Кете Ширмахер. Остало је забележено њено учешће на конгресу феминистикиња у Будимпешти 1911. године, на којем је многе засенила храбрим наступом. На срећу, заслуге су јој признавали за живота.

Савка Суботиће је умрла 1918. године у родном граду, а сахрањена у породичној гробници у Земуну.