"Чаробно оно смешење, умиљати онај поглед у који се слила сва бујица осећања, болни очај, преболни израз на цртама, а врх свега онај глас, да глас, коме не знам каквоће нагласити крај најбоље воље, у снове пољуљкује, глас што у смеху и плачу, очајању и усхиту једнако неодољиво љупко звучи". Овако је о Милки Алексић Гргуревој писао песник Јован Грчић. И други су о великој глумици писали са дивљењем и поштовањем, називајући је оном која је обележила једну епоху.

Милка Гргурева је рођена 14. фебруара 1840. године у Сомбору, у имућној трговачкој породици која је бројала још троје деце. Глуму је заволела још као девојчица и ње се није одрекла ни када су је родитељи послали на школовање у Женски завод за васпитање. Славица Гароња-Радованац наводи како се Милка из Завода вратила у 15. години, у време када је њен отац, који је нагло почео да губи парцеле, сасвим банкротирао.

- Излазак из кризе отац је видео само у продаји куће у Сомбору и целокупне трговине богатом трговцу Матићу из Сремских Карловаца, а уз то богати Матић је тражио и руку његове младе, тек стасале ћерке, на шта је отац пристао - записала је Славица.

ПРИМАДОНА Један период живота Милка је провела у Бечу, јер је желела да се усавршава у Бургтеатру, где је "крала" занат од тамошњих првака и успут учила језик. Убрзо по повратку у Београд, постала је примадона Народног позоришта.

Ако је и било другог решења, није се уважило. Лепа Милка, бујне косе и плавих очију, морала је да се уда у 16. години и пресели у Сремске Карловце. Да је то била љубав, можда би брак и потрајао. Била је нужда, у којој је Милка три године трпела агресивног и настраног мужа, са којим је добила ћерку Евицу. Није више могла да издржи Матићев терор, спаковала се са девојчицом и склонила у родитељски дом на једном салашу, недалеко од њеног родног града. Била је то нова шанса за Милкине снове. Душу је лечила у књигама из приватне библиотеке њене тетке, а врло брзо се прикључила дилетантском позоришту у Сомбору, када први пут стаје на сцену. Светла позорнице су је обасјала и она ће им се тог тренутка предати и заклети на вечну љубав. У 23. години постаје чланица Српског народног позоришта у Новом Саду, које у то време гостује широм тадашње Аустро-угарске. Дебитовала је улогом Љубице у представи "Мејрима", када је СНП гостовао у Винковцима, а она одмах скренула пажњу публике.

Међу члановима ансамбла који су 1868. године прешли у Београд, у новоосновано Народно позориште, била је и Милка. Прихватила је позив оснивача и првог управника тог театра Јована Ђорђевића. Он јој је шансу пружио и у Новом Саду, сада уверен да јој је место на београдској сцени. На овим "даскама" оправдаће глас који је већ почео да је бије и због којег су је прозвали "српском Саром Бернар". У више од 500 рола доказаће да је "ненадмашна трагеткиња 19. века", којој је публика френетично аплаудирала у "Ромеу и Јулији", "Отелу", "Хамлету", "Јованки Орлеанки"...

- Женским ликовима које је тумачила видно је подигла ниво професионалне глуме у нашој средини, а на врхунцу славе је била у периоду 1870-1889, када прославља 25. годишњицу уметничког рада - пише Славица Гароња Радованац.

Њени вокали подједнако су се чули у првом и последњем реду, а имала је и изузетно добру дикцију са јасном артикулацијом. Умела је погледом да пресече, али и охрабри. Многи аутори су писали дела имајући у виду њене могућности. Прилагођавали су дело Милки.

Откако је ступила на сцену, била је најзад срећна, јер је почела да живи живот глумице, али ова Сомборка није престала да верује у љубав. Удала се 1882. године за бившег руског пуковника Константина Алексића, са којим је имала складан брак. Он јој је био ветар у леђа када је одлучила да се посвети књижевном раду и охрабрио ју је да не одустане у тренутку након што је њен први рукопис, предат Коларчевој задужбини, негативно оцењен. Већ 1897. године је објавила збирку са две приповетке и наставила да пише и објављује приче у "Бранковом колу", "Зори", "Лучи", "Домаћици"...

Била је чланица Књижевно уметничке заједнице у Београду, писала је и путописе, некрологе, полемичке текстове, а како је добро говорила и читала француски и немачки језик, бавила се и преводилачким радом. На безрезервној подршци, мужу се одужила постхумно, посветивши му књигу "Приповетке Милке Алексић Гргурове".

Осећала је да још много може да пружи публици, али су је 1902. године пензионисали. Њен глумачки дух је на тренутак оживео 1912, када је после толико времена изашла на бину, прихвативши позив Српског дилетантског позоришног друштва из Мостара да одигра краљицу Јакватину. Живела је још 12 година, а пре него што је 25. марта 1924. умрла и сахрањена на Новом гробљу у Београду, држава јој се свечано "поклонила". Одликована је орденом Белог орла, Светог Саве и Даниловим крстом четврог реда. Као успомена на првакињу Народног позоришта остао је њен уљани портрет који је Урош Предић урадио 1918. године.