Као ћерка знаменитог војводе из Првог српског устанка Анте Богићевића, чији су синови наставили успешним војничким стопама, Томанија је могла да рачуна на добру удају и светлу будућност. Рођена је 1796. у селу Јаребице, у области Јадар, а 20 година касније постала је супруга господара Јеврема Обреновића, најмлађег и најобразованијег брата кнеза Милоша.

Памтили су је као лепу, интелигентну и виспрену жену, која ни после преране смрти троје од деветоро деце није скривала амбициозност и властољубивост. Доводили су је у везу са дворским сплеткама и интригама, јер је, причало се, по сваку цену желела да неко од њених директних потомака постане владар Србије. Толико њених квалитета је због тога остајало у сенци, па и чињеница да је у многим просвећеним стварима била супругова саветница и десна рука. Јеврем је од женидбе до 1831. године господарио Шапцем, претворивши га у угледну варош у којој је, захваљујући њему, отворена прва болница, апотека, касарна... Било је то златно доба града у који је стигао и први фијакер у Србији, али и европска мода. И док су се у земљи још свирале гусле, Јеврем и Томанија су из Сомбора довели угледног учитеља музике Јосифа Шлезингера, да на клавиру подучава њихову децу. Живели су у тек изграђеном конаку, који је постао центар културног живота српског друштва.

Када је Јеврем постао управник Београда, на углу данашње Крунске и Улице Кнеза Милоша подигао је велику кућу, којој је душу удахнула његова супруга. Цео тај крај се деценијама "одазивао" на име "Ћоше госпоја Томаније", јер је све било онако како је она желела. У Београд су тих година, из Аустрије, Турске, Бугарске и Румуније, стизали ретки цветови, којима је Томанија украшавала њен велики врт, први и најлепши у земљи, негујући га са много љубави и пажње. Није јој била важна само спољна лепота дома, него и унутрашња, па је инсистирала на финим манирима и квалитетном образовању деце. У кући је постојала просторија коју су називали "учителна вежбаоница", где је учитељ и књижевник Димитрије Тирол наследницима Томаније и Јеврема читао приче на француском и немачком језику у оригиналу, а његова супруга Христина им сваке вечери држала лекције о лепом понашњау. Говорило се да су господар и његова жена сваког дана у шест сати поподне остављали своје послове и одлазили да поносно посматрају ове часове, "поучителне по сербску јуност".

Угледни људи који су их посећивали у Шапцу, сада су долазили овде, па је њихов дом стекао глас првог правог интелигентног кружока Београда, а он је захваљујући домаћици постао зачетак уметничких посела. Остало је забележено да је госпоја Томанија волела да простране и топле собе осветли лепим свећама, на сто стави слаткише и слане посластице, које се нигде другде у Србији нису могле наћи. Била је гостољубива, увек пријатна и лепо расположена, док су угледни гости полемисали на разне теме, читали дела немачких и француских писаца, а њене ћерке Јелка, Симка и Анка на клавиру свирале мелодије најпознатијих европских композитора. Ова књижевна посела, под руководством Тирола, није пропуштао ни књижевник Константин Ранос, пријатељ француског песника Ламартина, чији су се стихови овде гласно рецитовали. Из Смедерева је својим кочијама, само због Томанијиних посела, долазио и попечитељ народног просвештенија Димитрије Давидовић, а волели су да у њима учествују енглески конзул Џорџ Хоџес, аустријски конзул Антун Михановић, професор лицеја у Крагујевцу Исидор Стојановић...

Кнез Милош је неблагонаклоно посматрао просветни живот који се одвијао у кући његовог брата, али су посела госпоја Томаније наставила да се одржавају.

После смрти супруга (1856) и девера кнеза Милоша (1860) Томанија је постала најстарији члан породице Обреновић и неко око кога су се плеле разне интриге. Она се пре свега спомиње као властољубива жена из сенке, која је наумила да унуку Катарину, ћерку њене Анке, уда за синовца, кнеза Михаила. Они су се и верили, да би, три дана касније, 10. јуна 1868. године кнез био убијен у Кошутњаку. Томанија је са Анком и Катарином тог поподнева била у шетњи са Михаилом, једина је избегла метак и прва јавила вест о атентату. Кнез и њена ћерка су убијени, а унука рањена. Причало се да Томанија ни тада није скривала своју глад за влашћу, па је пет месеци од немилог догађаја Катарину удала за Миливоја Петровића Блазнавца, првог намесника малолетног кнеза Милана који је преузео власт. Томанијин сан се постхумно остварио, јер је њен син Милош био отац Милана који је постао кнез, а 1882. године краљ Србије. Толико је желела да се нешто тако догоди, али није дочекала, јер је умрла 1. јуна 1881. године.

Сахрањена је у манастирској цркви у Раковици. Споменик ју је чекао, јер га је сама себи подигла и док је још била далеко од смрти наредила да се испише њено име и година рођења. А како су ту сахрањена и њена деца, тражила је да се напише и ово: "Ја ли тужну кућу да вам зидам, о, остаци драги срцу мом, да тим тешке ране своје видам, дижућ очи оцу небеском!"

ДУХ ЕВРОПЕ У КОНАКУ

Када су се Томанија и Јеврем преселили у Београд, говорило се да је то био почетак једне нове ере за престоницу, коју је Шабац већ осетио. Са угледним учитељима језика, музике и лепог понашања, модерном одећом, богатом колекцијом књига и инструмената увезених из Аустрије, интелектуалном елитом која је долазила у њихов салон, почели су да се учвршћују градски манири и навике. Томанијин идеал је био да дух Европе унесе у њихов конак.