Уважена европска интелигенција уочи Другог светског рата, сврставала је Аницу Савић Ребац међу 20-ак најумнијих личности свог доба које би могле да спасу цивилизацију. Урош Предић је веровао да ће се њом поносити "све српство" и надао се да ће јој се дивити и "ван српства". Јован Дучић се, међутим, осведочио као виозионар када је рекао да ће њено дело критика прећутати, пошто не би ни знала да искаже праву реч. Зато су многи имали и много шта да кажу на рачун њене смрти, јер је била готово хамлетовска. А нису јој веровали када је обећала да ће се убити ако њеног мужа више не буде. Истог дана када је Хасан Ребац умро, Аница је пререзала вене. Судбина није хтела да то буде њен крај, али она од самоубиства није одустала. Пуцала је из пиштоља, право у срце. Чаршија је тек тада схватила да је чврсто стајала иза сваке дате речи. И можда је, макар у себи, признала да је остала без велике жене и ерудите, књижевнице, преводиоца, историчарке филозофије, универзитетског професора, борца за права и правду...

Ко је заправо била Аница Савић Ребац, за коју данас кажу да је била једна од најобразованијих Српкиња?

Рођена је 4. октобра 1892. године у Новом Саду. У то доба многе девојчице нису знале шта је књига, а она се са њом дружила од колевке. Била је привилегована због чињенице да је ћерка Милана Савића, књижевника и преводиоца чувеног "Фауста", уредника Летописа Матице српске и Јулијане, пореклом Гркиње. На крилу ју је љуљао Јован Јовановић Змај, а поезију читали Лаза Костић и Сима Матавуљ. Одрастање у угледној грађанској породици омогућило јој је да се образује у најбољим школама у "српској Атини", па је са непуних 13 година знане и незнане остављала без текста, док је говорила и преводила са француског, грчког, латинског, немачког и енглеског језика. Када је 1905. у "Бранковом колу" изашао њен превод Бајроновог "Манфреда" и стихови које је низала као од шале, било је јасно да је звезда рођена.

ЉУБАВ И ОСВЕТА ЦРЊАНСКОГ У монографији о Аници, Љиљана Вулетић је објавила до тада непознато писмо Милоша Црњанског младој књижевници. - Радовао бих се када би ми допустили да са Вама са Калемегдана гледам на далеке шуме - признао јој је писац велику наклоност крајем 1919. године Одбила га је, па јој се за повређену сујету осветио лошом критиком на рачун рукописа збирке "Вечери на мору", коју је успела да објави тек девет година касније.

Студије класичне филологије у Бечу приближиле су је светски познатим, умним људима - Томасу Ману, Ребеки Вест, Хансу Лајзегангу... У Београд је стигла 1922. године као професорка латинског у Трећој гимназији, а почела је да се афирмише и као песникиња и есејиста. Уз Десанку Максимовић је постала једна од првих књижевница, које су примљене у ПЕН клуб, а њено име се нашло и међу интелектуалцима који су 1927. основали Југословенску грану Интернационалне федерације универзитетски образованих жена. Ту је до изражаја дошао њен феминизам и потреба да одбрани интелект жена. Ипак...

- Без освајачких црта лица и љупкости у држању, више горда и опора, него блага и умиљата, Аница није била нарочито запажена у београдском друштву - тако је o њој говорио Милан Кашанин, вечно заљубљен у младу књижевницу, чија је љубав била стара Хелада, а приче о Троји лепша забава од реалности.

Већ тада је уз Савић носила презиме Ребац, јер се шест година раније удала за Хасана, начелника Министарства вера у Београду и преселила се у Скопље када је он премештен. Надала се да ће тамо остварити амбиције, али упркос одбрањеној докторској дисертацији на београдском Филозофском факултету, нису је примили за доцента на одсеку за класичну филологију. Дозволили су јој само да се запосли у Женској реалној гимназији, а да на факултету хонорарно предаје грчки и латински. Оспоравали су јој дар, знање и књижевни квалитет, јер је била жена, и то бескомпромисна, премештали је с једног на друго радно место, чак и неколико пута пензионисали.

Тек 1946. године је постављена за ванредног професора Универзитета у Београду, на предмету Историја римске књижевности и латински језик. Аница је у то време била једина жена професор у високошколској установи, а радила и у Институту за књижевност САНУ, Удружењу књижевника, преводила, истраживала, писала, изучава Његошева дела и преводила "Лучу микрокозму"... Томас Ман је цитира у роману "Јосиф и његова браћа", а Ребека Вест у путопису "Црно јагње и сиви соко" о њој и Хасану говори као о стубовима цивилизације.

Смрт мужа схватила је и као свој крај. Тог октобра 1953. године оставила је опроштајно писмо у којем је објаснила зашто је самоубиство њен избор:

- Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе. То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно. Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно.

Аница је сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Њено недовршено животно дело "Античка естетика и наука о књижевности" објављено је постхумно, а пре две и по године, акцијом Министарства културе и "Вечерњих новости", откривена јој је спомен плоча. Зграда у Цариградској 8 у Београду сада је подсетник да је на том месту живела једна од наших најумнијих жена.