Нестрпљиво се у Краљевини Југославији чекало на нова "Непобедива срца", "Рањене орлове", "Отмице мушкараца", "Мале супруге" и све оне романсиране приче које су се кројиле "Ноћи на Јадрану" или у "Словеначким горама". Најчитаније љубавно перо тог времена крило се иза псеудонима Мир Јам, а "сакривало" у Молерој 21 у Београду.

На тој адреси налазио се дом Милице Јаковљевић и њена стваралачка "радионица", која није утихнула ни када су из ње излазиле унапред оспораване странице. Други светски рат се умешао у њену биографију, па је у једном тренутку била најпопуларнија списатељица, а у следећем "надрилекарка која народ лечи јефтиним травкама" или срцепарајућим, зашећереним романима. Мир Јам је рехабилитована постхумно, када су њена дела опет стављена у излоге књижара, а многе љубавне приче доживеле екранизацију. И слава њеног журналистичког ангажмана је "оживела" крајем 20. века, пошто је уврштена међу 100 најзначајнијих српских новинара у периоду између 1791. и 1991. године. Тако се нашла у друштву Десе Глишић и Маге Магазиновић, као једна од три жене тог престижног "клуба".

Док гледамо репризе серија урађених по њеним књигама, а једна нова се управо снима, присетимо се ко је била њихова креаторка или "српска Џејн Остин"...

Био је 22. април 1887. године када је у Јагодини, у кући државног чиновника Јакова Јаше Јаковљевића, рођена Милица. Пошто је отац добио нову службу и постао начелник крагујевачког округа, породица се преселила у срце Шумадије. Јаковљевићи, који су 1890. године постали богатији и за Стевана, касније официра, биолога, академика и писца "Српске трилогије", словили су за угледну и поштену породицу. Крагујевац је било Миличино пребавилиште све док није завршила Учитељску школу и 1907. године кренула пут Кривог вира испод Ртња, да би учила сеоске ђаке. После Првог светског рата, њена нова адреса постао је - Београд.

Одлично је говорила руски и француски језик, у оригиналу читала Раблеа, волела је позив учитељице, али је у великом граду одлучила да шансу пружи дару који је у њој све време "горео". Почела је да пише. Новинарску каријеру "отворила" је 1921. године у дневном листу "Новости" и "Недељним илустрацијама", а потом се окренула и литератури, када је одлучила да ауторка њених љубавних романа за јавност буде - Мир Јам (вољена жена), а не Милица Јаковљевић.

Биле су то њене најплодоносније године. Пронашла је пут до читалаца, пре свега жена којима су романтичне приче биле потребне за бег од реалности или као нада да је права љубав могућа. А опет - учила их је и опомињала да не буду само објекти мушких пожуда, него комплетне личности. Била је и хроничар међуратне земље, што се некима допадало, а некима је био повод за осуду. Наставци њених романа у "Недељним илустрацијама" били су најчитанији чланци тридесетих година прошлог века. Остао је забележен и њен тријумф на "даскама које живот значе", када је 1939. године изведена представа "Тамо далеко" са Жанком Стокић у главној улози. Милица је написала ту драму.

Млада новинарка и књижевница је мамила уздахе случајних и намерних пролазника, док је, како се говорило, дигнуте главе, раскошног изгледа, дугих локни, са пажљиво одабраним шеширима ходала престоничким улицама. Волела је да шета Калемегданом и седи у "Москви" и "Касини". Писала је о љубави и браку, а била је сама. Сестре су јој се удале, брат оженио, а она се правдала да нема времена за романсе, јер много ради. Чаршија јој није веровала. И имала је разлога за сумњу. Маркантни глумац Божо Николић освојио је Миличино срце, које је већ било лудо од љубави према позоришту.

- Новинарка и глумац - то се дивно слаже. Ја уживам у његовим улогама, а он у мојим чланцима - открила је једном Милица.

После сваке премијере, Божу је чекала корпа са црвеним ружама. Оног дана када се глумац поклонио публици без цвећа, чаршија је знала да се застава стварно спустила. Десетогодишња љубав била је окончана.

После Другог светског рата Милица је од обожаване постала унижена жена. То што је за време окупације одбила да пише за Недићеве новине, желећи да сачува своју и част брата, који је као мајор Краљеве војске био заробљен, скупо ју је коштало. Али ни после рата за њу више није било места. Нигде. Иако је Стеван постављен за првог ректора Београдског универзитета и успео да врати многе професоре које су комунисти забранили, за сестру ништа није могао да уради.

Њено перо је оспоравано као буржујски сентиментално и сладуњаво, молба за запослење јој је одбијена, јер је, пошто је одбила да пише за окупациону штампу, имала деветомесечни прекид у раду. Изгубила је статус новинара. Жене и девојчице које су читале њене књиге су кажњаване, за оног који само умишља да је писац, говорило се да "пише као Мир Јам", али она је упркос томе, и упркос беди у којој је живела, улицама и даље ходала дотерана и горда. Умрла је 22. децембра 1952. године. Вест о познатој новинарки није објављена ни у једним новинама.


СПОМЕНИК

У време када је већина дама још била необразована и потлачена, она се борила за родну равноправност, бавећи се суштинским проблемима нежнијег пола. Издвојила се текстом "Треба ли подићи жени споменик", залажући се да се дамама призна свако умеће.

- Жена је и научница и спортискиња и уметница - говорила је Милица.