"ШТРЧАЛА сам у својој средини. У школској торбици, долазећи кући, налазила сам подсмешљиве поруке, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем".

Овако је Исидора Секулић описивала своје детињство, свесна да ће ако не угуши жеђ за знањем заувек "изазивати" средину. Онима који су је добро познавали, било је јасно да ниједан подсмех неће умирити свезналачке нагоне мале Изи. Али чак ни они нису могли да наслуте да ће ова девојчица једног дана постати велики новелиста, путописац, есејиста, преводилац који седам језика држи у малом прсту... Наравно, ни сама Исидора није могла да претпостави да ће докторирати, постати прва жена чланица САНУ, једна од оснивача југословенског ПЕН клуба, први председник Удружења писаца Србије...

Прве странице њеног живота исписане су на обали Тисе, у селу Мошорин, где је 1877. године рођена. Тек је проходала када је Бачку заменила Сремом, јер је њен отац добио место градског већника у Руми, па је Румљани поносно сврставају у знамените суграђане. Ту је Исидора кренула у први разред, о чему сведоче подаци донедавно заборављени у прашњавим књигама, на тавану основне школе "Змај Јова Јовановић". Како у књизи "Благородне душе" наводи Душан Познановић, "под редним бројем 37 школске 1883/1884. заведен је ђак првак Секулића Исидора, која је у првом полугодишту оцењена 'прва с одликом', чиме су се у то време могле похвалити само још две девојчице". Недуго затим, са млађим братом Димитријем и оцем, који је добио место градског капетана, настанила се у Земуну, а у Руми је, нажалост, оставила два гроба - старијег брата Предрага и мајке Љубице.

ЗБОГ ЊЕГОША И БОГА НА УДАРУ ЂИЛАСА ПРЕД крај живота се све више враћала традиционалним вредностима, говорила је о љубави према Богу... Књига о Његошу, којег је сматрала највећим националним песником, није се допала тадашњој власти, а поготово Миловану Ђиласу, који ју је "дочекао" и код есеја "Проблем сиромаштва у човеку и књижевности", означивши га као "најбаналнију поповску проповед". Погодиле су је те осуде и отерале у изолацију, што је речима најсликовитије дочарала Јара Рибникар, када је рекла: "Господин Ђилас је узео секиру и убио једну старицу". Исидора је само записала да јој нису дали да буде своја и паметна, него су у свему што је радила увек тражили нешто туђе.

У граду на Дунаву, Исидору је отац "наградио" лекцијама које је свакодневно учила од грчких учитеља. Већ у 14. години говорила је пет језика, била је далеко испред својих вршњака и дубоко у свету књига.

"У библиотекама сам била као у зачараној шуми; књига је била моје опуштање, мој азил и путовање. Седела сам по цео дан сама у каквом кутићу и превртала шарене и светле картоне по лексиконима и књигама природних наука. Тамо се видело како букти поларна светлост, тамо је било оних чудних тропских биљака са физиономијама дивљих животиња, шуштало је море и возиле се по њему грдне галије асирских веслача..."

Отац је својој знатижељној мезимици обезбедио школовање какво је заслужила, што је забележено 29. јуна 1897. године у земунском листу "Ново време":

"Госпођица Исидора, ћерка нашег уваженог градског капетана госп. Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом. Иста госпођица свршила је од првог основног разреда све разреде основне школе, вишу женску школу у Новом Саду и Препарандију у Сомбору са изврсним успехом."

Постала је управитељ Више девојачке школе, једно време је радила у Шапцу, а онда је 1909. године стигла у Београд о којем је дуго маштала. У њему је издала прву књигу "Сапутници", која није испраћена добром критиком, али то није обесхрабрило младу списатељицу. По мир и инспирацију је отишла у земљу фјордова, где је уживала у лепотама природе, дивила се ирвасима, писала, понекад себе називала госпођом Стремницки, први пут признајући да има и мужа. Тако су, 1914. године, настала њена "Писма из Норвешке", којима је тек касније призната вредност.

Када јој је, после Првог светског рата, умро муж, тугу је лечила у путовањима широм Европе, с којих се враћала богатија за нове путописе. Школовања јој никад није било доста, па је доктор филозофских наука постала 1922. године у Берлину. Сарађивала је у разним часописима, објавила књиге "Ђакон Богородичине цркве", "Из прошлости", "Хроника паланачког гробља"... Због биографије, с којом је несумњиво дошло до преокрета у нашој књижевности, Богдан Поповић је предложио да уђе у Српску академију наука и уметности, што се, упркос бојкоту појединих, и догодило. Колико није волела славу и признање, говори писмо у којем се готово правдала Васи Стајићу:

"Ја сам скромна, сива фигура, нисам боља од других; не волим значке и поворку која иде напред. Мени је, дакле, Академија приредила збуњеност велику".

Посете је примала ретко, и то четвртком, у стану, који је личио на апотеку и био скромно опремљен, али богат књигама и сликама Његоша, Моцарта и Шопена. Душу је хранила у тишини, у њој је и стварала, па су је касније назвали "апостолком самоће".

Сакривена међу списима и папирима, испоснички је живела, али је зато надахнуто стварала после Другог светског рата. Читаоце је обрадовала делима "Записи о моме народу" (1948), "Његошу књига дубоке оданости" (1951), "Говор и језик" (1956), "Мир и немир" (1957)". Писала је о љубави према војвођанској равници, карактеру нашег народа, културном национализму...

О смрти је говорила као о последњој борби коју свако мора сам да издржи, а она ју је "изнела" 1958. године. Њено тело је увијено у бели чаршав и положено у најпростији сандук. Једна од наших најумнијих жена и највећих књижевница је сахрањена без говора, венца и помпе. Јер је тако желела.