Тајанствени осећај „већ виђеног“

Већ сам био овде, ово ми се већ догодило, ову особу сам већ упознао... Свако је бар једном у животу доживео то необично осећање да је нешто већ видео или доживео. Да ли се то са нама поигравају наша скривена осећања, памћење или подсвест? Како објаснити то пролазно осећање већ виђеног?

Понекад је реч тек о малом детаљу који у нашој свакодневици искаче из уобичајеног. Замислите да сте на ручку са пријатељицама. И док се шалите и весело чаврљате изненада имате утисак да сте целу ову сцену, до најситнијег детаља, већ проживели. Утисак је на трен толико снажан да вам се чини да можете са сигурношћу предвидети даљи ток догађаја. Шта рећи када се тај осећај јави током сусрета са потпуно непознатом особом или у граду у који сте тек стигли а никада раније га нисте посетили?

Иако у таквим ситуацијама нема ничега што би вас могло подсетити на прошлост, ви имате тај снажан осећај да вам је све познато. У вама се тада буде помешана осећања неверице, изненађења, забринутости, али и знатижеље. Као да сте на кратко закорачили у магичан свет "с оне стране огледала" и на тренутак стекли способност да се вратите у прошлост и видите будућност. Током тих неколико секунди, колико осећај "већ виђеног" углавном траје, чини вам се да поново проживљавате прошлост, садашњост вам делује сасвим неизвесно, а будућност још тајанственије него иначе. А, с обзиром да има оних који имају жељу за повратком у прошлост или путовањем у будућност, то доживљај "већ виђеног" чини још занимљивијим.

Ово осећање не заборавља се тако лако, јер за собом повлачи много питања о томе какву, у ствари, представу имамо о времену или сопственој подсвести. Шта се то догађа у нашој подсвести када нам се учини да препознајемо места и ситуације у којима никада нисмо били или да смо некога већ упознали а заправо је пред нама странац, шта су узроци феномена "већ виђеног" и због чега се јавља, за "Живот Плус" говори неуропсихијатар, прим. др Зоран Ђурић.

- Психоаналитичари, анализом снова, симптома и омашки, могу да утврде шта је значење несвесних садржаја. Наше несвесно представља хаотични скуп животне енергије, страхова, жеља и осећања који уређујемо понашајући се по принципу жеље, или користећи енергију несвесног као погон за наше животне планове и подухвате. Ако ствар гледамо субјективно, ми онда препознајемо неко место као познато иако никада на том месту нисмо били, зато што то представља остварење наше жеље да се нађемо на том месту. Чим се чудимо откуд ми на месту на коме смо одувек желели да будемо, то нам говори да је реч о потискиваној жељи. Потискујемо увек оно што је мање или више неприхватљиво, нама самима или средини у којој живимо. Чини нам се да неког странца познајемо зато што откривамо да нам он одговара. Као када један мушкарац сања да освоји неку лепотицу и утврди да је то управо та, јер је лепа и згодна, као што је одувек желео, а зна да је никада до тада није видео, осим у сновима. Или, када успавана лепотица, што народ каже, непољубљена девојка, дочека свог принца који пољупцем пробуди љубав у њој, реч је о већ виђеном, али не на јави него у сну или машти.

* Већ доживљено, већ посећено, већ осећано, оно што смо већ чули - да ли су то само појавни облици феномена који се једном речју назива "већ виђено"?

- Препознавање простора, атмосфера и расположења пре говори о нашим потребама и жељама да се негде налазимо и нешто доживљавамо, него о већ виђеном. Код нас се каже да је нешто већ виђено када нам се понуди нешто неинтересантно, нешто што знамо да нисмо желели. “Опет исти ручак”, “сваки дан исто”, каже неко ко би желео више узбуђења у свом досадном животу.

* Постоје бројне теорије које покушавају да објасне овај феномен, на пример да се ради о давно потиснутом сећању, генетској меморији, реинкарнацији, а има тумачења и да је реч о неком поремећају...?

- У медицини, доживљај „већ виђеног“, на француском деја ву, што се код нас одомаћило као „дежа ви“, најчешће се везује за епилепсију. Описује се као поремећај перцепције у психосензорним епилептичним нападима - илузија у којој се одређени простор и објекти опажају као да су познати, већ виђени и да припадају неком другом амбијенту и времену. Сродне су илузије већ доживљеног, деја вецу, затим деја ентенду, доживљај оног што си већ чуо, као и доживљај никад виђеног, јамаис ву. Када су јаче изражени, ови поремећаји доводе до стања деперсонализације, измењеног доживљавања сопствене личности - и дереализације, измењеног доживљавања околине и дешавања у њој. Човек се у стањима дереализације збуњује што му познати простор, његова соба или двориште у коме је сваки дан изгледају као да су страни и другачији, а да то себи не може да објасни. Овакви феномени описују се и код оштећења слепоочног режња мозга, а виђају се и у душевним болестима и стањима интоксикације психоактивним супстанцама.

Претпоставка да су ове појаве израз „генетске меморије“ не могу се прихватити. То су последице дисфункције мозга, нарочито темпоралног, слепоочног режња мозга. Не стоји ни тврдња да је реч о давно потиснутом сећању јер се таква сећања не доживљавају као необична, туђа или измењена стања, него их човек прихвата као несумњиви део сопственог искуства. О реинкарнацији немамо научне доказе. То нас не спречава да маштамо и замишљамо шта би било када би се она остварила. Узбудљива је идеја да се можемо појављивати у различитим облицима, временима и просторима, а да притом задржавамо свој идентитет, да знамо да смо то ми. У религиозним описима реинкарнације не постоји та задржана свесност себе, односно очуваност идентитета. Када са својим хришћанским искуством читам о реинкарнацији у индијској религији, она ми изгледа као казна што неко није био добро припремљен за час смрти па је онда „осуђен“ да се реинкарнира као камен, трава или прасе. Да се духовно усавршио не би се реинкарнирао, односно вратио у круг егзистенције, него би доспео у стање нирване, свесвести и сталног присуства у времену и простору као део протока космичке енергије неометеног егзистенцијом. Ваља рећи да реинкарнација није ретка као психотично искуство трансформације сопственог бића. Реч је о застрашујућим доживљајима који често доводе до самоубиства.

* Да ли "дежа ви" епизоде треба да нас забрину или из њих нешто можемо и да научимо? Или можда треба да се забринемо ако никада у животу нисмо искусили тако нешто?

- Сви смо искусили тај доживљај, ако га тумачимо у ширем смислу. Треба да се забринемо за своје животе ако нам је чест доживљај да смо нешто већ видели, односно да нам се понављају нежељене ситуације и односи. Треба мењати свој живот.

* Да ли је тачно да је "дежа ви" чешћи код тинејджера? Или је можда логичније да је учесталији код старијих људи који имају више успомена и искуства и који су више пропутовали?

- Млади су “сморени”, не воле кад им се једно исто понавља. Више желе него што могу да остваре. То је одлика младости. Стари немају енергије за нове подухвате и доживљаје, пуни су успомена и свакојаких искустава. Неких се и радо сећају. А опет, мењали би се са младима, макар опет били сморени. Младост оличава стање спремности за упуштање у нове подухвате.

* Колика учесталост ове појаве може да буде забрињавајућа?

- Деја ву је ствар позната, али релативно ретка у животима људи. Изузимамо епилептичаре. Већина људи прошла је кроз искуство деперсонализације у младости, а то је сродно доживљају деја ву. Лјуди често сањају нешто што је већ виђено. Ако се не држимо строго медицинског тумачења, а оно каже да је то епилептички феномен, можемо закључити да људи као већ виђено означавају оно чиме су незадовољни и што не желе. Нешто се понавља и изазива досаду – то је сигнал да са нашим начином живота нешто није у реду. То треба разумети као позив за акцију и промену.

* Може ли овај феномен да има везе са нашом жељом да се позитивно искуство или догађај из прошлости понови? Може ли ова врста интуиције, ако се деја ву тако може назвати, да се научи?

- Деја ву се не везује за позитивна искуства. У нашој је природи жеља за новим. Зато понављање старих искустава или сличних доживљавања не волимо. То нас не покреће, досадно нам је. Интуицију не можемо научити. Способност да се брже прониче у ствари увећава се са знањем и животним искуством. Кажемо да је неко интуитиван када видимо да лако схвата људе и ситуације и добро се сналази. Нема, међутим, школе за интуицију. Мачке и жене су интуитивне. Имају "шесто чуло", осете оно што мушкарци са својим једносмерним мозговима не могу. Кад је неко интуитиван, то се не може назвати већ виђеним. То је нешто невиђено, за неинтуитивне.

ВЕЧНИ ПОВРАТАК ИСТОГ

Појам "већ виђено" први пут је употребио француски филозоф Емил Боарак 1876, године, у свом делу "Будућност науке о психологији". Италијански филозоф Ремо Бодел тврди да феномен већ виђеног заокупља људску пажњу још од античког доба. Грчки филозофи Питагора и Платон и њихови следбеници видели су у њему сећања из неког претходног живота, стоици су га тумачили као "вечни повратак истог", а каснији покушаји мудрог Аристотела, чувеног по својој практичности, да доживљај "већ виђеног" сведе на обичан психички проблем, нису успели да са овог феномена уклоне вео тајанствености и магије. Али, такав став према феномену "већ виђеног" забринуо је у 4. веку Светог Августина, а касније и католичку Цркву јер су у фасцинацији тим чудним осећањем видели утицај "демона који човека искушава идејама о претходним животима или реинкарнацији". Упркос таквом ставу Цркве, познати сликари, писци и песници у доживљају "дежа ви" налазе неисцрпан извор инспирације. И док Вилијам Шекспир крајем 16. века узбуђено узвикује "све је већ виђен спектакл", ово осећање се у 19. веку често помиње у делима познатих писаца, од Дикенса или Шатобријана који су њиме били опседнути, до Бодлера и Пруста који је у свом роману "У потрази за изгубљеним временом" написао: "Тај осећај као да ми поручује: ухвати ме у пролазу ако имаш смелости и покушај да разрешиш загонетку среће коју ти нудим". Творац модерне психоанализе, Сигмунд Фројд, рекао је да се у оним ретким и кратким тренуцима када је доживео осећање већ виђеног, увек радило о буђењу имагинарних, непознатих и несвесних појмова и пројеката који су одговарали његовој жељи да побољша своју ситуацију. "То је само некомплетан делић давно заборављене успомене призване неким трауматичним догађајем или израз скривене жеље коју сами себи не желимо да признамо", говорио је он.

И други психолози су се питали да ли је, као и сан, и овај доживљај израз наших најскривенијих жеља. По мишљењу француског психоаналитичара Нели Жоливе, сва необичност овог феномена крије се у помешаним осећањима велике блискости и изненађења које он у нама буди. И Карл Јунг је описао један такав доживљај који му се догодио током путовања по Кенији. У тренутку када је пролазио поред једног старца учинило му се да тог човека познаје, да га је већ негде срео. Јунг је тај утисак назвао "буђењем одређеног архетипа", јер непознати старац, по њему, представља симбол мудраца. (Ж. Д.)