Београдски аеродром, први који је био у нашем граду од 1927. године, прво се угнездио подно падина Бежанијске косе. Прво озбиљно летелиште оног доба било је направљено тако што је тадашња Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а потоња Југославија одлично држала ритам са развојем ваздухопловства у Европи и свету.

Свесни развоја авијације, а посебно њеног трговачког и саобраћајног утицаја на Старом континенту, наши ветерани из Првог светског рата веома умешно оснивају прво домаће ваздухопловно предузеће "Аеропут". Крајем двадесетих година прави се и прво квалитетно летелиште.

Претече тог аеродрома биле су "травнате писте" у околини села Јабука, поред Панчева, али се испоставило да доброћудна банатска равница ипак није довољно добра због удаљености од престоног града. Озбиљно планирање упутило је авијатичаре да "се угнезде" на територији данашњег Новог Београда, покривајући добар простор у његовом централном делу. Од блокова 37 и некадашње окретнице аутобуске линије "65", па до "Аирпорт цитија" биле су писта, стајанке, хангари...

До данас је сачуван само хангар који је пројектовао Милутин Миланковић. Иако је остао у историји науке познат по многим другим достигнућима, данас многи не знају да је истовремено био и врхунски грађевински инжењер.

Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Друго лице престонице

Простор потоњег Новог Београда морао је да се прошири по области коју је некада прокривао аеродром. Иако је онај, пре Другог светског рата био намењен и цивилној и војној авијацији, послератна Југославија имала је стратешку и економску потребу да раздвоји ова два аеродрома како је то и данас. И, дабоме, да их измести од урбаног језгра које се муњевито ширило.

Тако су аеродроми у Сурчину и Батајници заузели своје место у домаћој ваздухопловној историји, а овај, први и најстарији је просто - заборављен.

Старе фотографије ипак нас подсећају на место које је имало велику цивилну и војну улогу у прошлости нашег града. Додуше, потоњи солитери и модерне грађевине, као и новобеоградски "блокови" тражили су начин да заузму своје место, а сећања оних који памте прошлост моћних, клипних авиона полако су тонула у историју.

Данас су само фотографије остале да допричају понешто од првом београдском аеродрому, који у жаргону данас зовемо и "Старим".

ИНИЦИЈАТИВА

Удружење љубитеља ваздухопловства и данас инсистира да се улице у окружењу Старог аеродрома назову именима Тадије Сондермајера, "Аеропута", као и да се овај део града ипак носи спомен на оне који су утемељили домаћу авијацију. И то са великим крилима.