БИО је крај тридесетих година прошлог века када је градска штампа почела да поклања пажњу једном врхунском хуманитарном потезу који су извели чланови Београдског удружења шофера.

Тада је Божа Тврдишић због тумора на мозгу ослепео. Лечење је захтевало много новца, и то не да доживи потпуно излечење, већ само да се уклоне претње које су биле опасне по његов живот.

- Удружење шофера није жалило новца и у неколико махова је са већим сумама слало свога члана Тврдишића у Беч, где су отклоњене све даље опасности - бележи лист "Време".- Ипак, човек је остао потпуно слеп, што је била најлакша последица те болести.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Од Балканске до Београдске

Оболели возач је прво био помаган од стране Удружења, а после тога почео је самостално да ради и да води посао који "треба да му донесе парче насушног хлеба". Новинари бележе како је имао жену, двоје деце и стару, нејаку мајку.

- Купио је бензин-пумпу од браће Новосела, овдашњих трговаца који су му изашли у сусрет и дали на повољну отплату, а за све даље побринуло се опет Удружење шофера.

Случај Боже Тврдишића данас често помиње својим гостима и Братислав Браца Петковић, оснивач Музеја аутомобила у Београду. Он подвлачи снажну солидарност коју су показивали ондашњи шофери.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Одакле нас "надгледају" Римљани

Било је то време када Тврдишић није лако могао да допре до муштерија. Омалена пумпа за бензин била је прикачена за буре, које је било напуњено октанском течношћу, па је тако несрећни, ослепели возач танковао гориво. Али, највећи број малобројних градских возача није знао за судбину слепог продавца бензина.

Ипак, они упућени, знајући о каквом човеку се ради, а поготово о његовом несрећном случају, одлазили су наменски управо код Боже, не би ли некако помогли човеку злехуде судбине.


ШКОЛА

ЈУНАК ове приче Божа Тврдишић имао је, како бележе новинари, "пар година гимназије", али није успео да је заврши због сиромаштва родитеља који нису успели да испрате његово школовање.

Услед таквих неприлика прво је завршио браварски занат, а затим је постао шофер, који је посао обављао са пуно савести, док га болест није спречила да настави даље.