На месту где сада ниче огроман солитер - "Скајлајн", који ће свакако ускоро бити једно од обележја Београда, некада је био "само" завршетак Улице кнеза Милоша, прилаз Мостару и једна кафаница која је носила крајње романтично име - "Лепи изглед".

Недалеко одатле се Мокролушка река уливала у Саву, па се пар стотина метара испод простирала Бара Венеција, легло комараца и врло неугледно место док није поникла зграда Железничке станице. Приликом увођења железничке пруге које је окончано 1884. године, ова област је коначно насута, а вода из ове баруштине неповратно је прогнана из овог дела града.

Одавде је пут водио даље ка Сењаку и Топчидерском брду, а стари хроничари бележе како су кафану "Лепи изглед" некада највише походили виноградари из оближњих крајева. Винова лоза простирала се по ободима београдских узвишења које су данас густо начичкане савременим здањима. Пре једног и по века, то су били делови београдске периферије, јер је и "Лепи изглед" био кафаница на самом ободу града.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Пећинско склониште уплашених малишана

У архиви "Вечерњих новости" наилазимо на инспиративни текст Ђорђа Поповића који је још 1979. године подсећао тадашњу читалачку публику на историјски значај овог београдског места. Он помиње легендарног Луку Младеновића, човека који је 1931. године сјајним цртежом овековечио "Лепи изглед". Сјајни сликар је, како бележи новинар, у то доба био загледан у једну даму која је становала у близини бирцуза.

Како шармантно цитира Поповић, у то време Младеновић "се пазио" са једном плавојком која је становала у суседству кафане. Док је једном чекао да изађе из куће, израдио је први цртеж. Кажу да је после израдио још један, а искусни новинар се пита: "Ко зна колико би цртежа још настало да се нису растали"?

Кафана се лагано повукла са цртежа и фотографија које су потом осликавале Београд. Дошла су нека нова времена, запреге и кочије које су некада возиле овом важном градском саобраћајницом, сменили су их аутомобили и камиони. Омалене кафане наследиле су данашње, репрезентативне грађевине.

Деценијама је на овом месту стајало здање Савезног секретаријата за унутрашње послове ондашње Југославије, да би се на њега суновратиле бомбе током агресије 1999. године. Потом је дуго све стајало у рушевинама, да би недавно на овом месту почео да ниче солитер.

Данашњи Београђани нису сасвим сигурни због чега овај градски део носи овакав назив. Многи мисле да његово име има везе са градом у Херцеговини, други га везују за петљу... Међу забелешкама старих хроничара ипак се издваја најлогичније објашњење: некада је Мокролушка река текла долином којом и сада иде аутопут кроз Београд. Река се уливала у Саву код Мостара. С пролећа би набујала и стално односила дрвени мост који је спајао данашњу Улицу кнеза Милоша и Сењак. Тадашњи житељи овог дела града очајавали би с обзиром да би сваке нове, кишне сезоне морали да обнављају овај мост. Зато је и део део града прозван - Мостар.

Све се мења, једне зграде надмашују друге, нова сећања смењују стара. Изглед ове области с почетка тридесетих година овог века сада је само силуета некадашњег града.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Вечите муке за паркинг

МОКРОЛУШКА РЕКА

Мокролушка река и данас постоји. Иако је Београђани не могу видети, јер је сада "заробљена" испод Аутопута, кроз велики колектор протиче вода која се и сада улива у Саву, безмало на истом месту где је то радила вековима пре тога.

Ова грађевина има димензије 5,5 пута 5,5 метара. Захуктала река и сада шуми дубоко под ногама Београђана.