Простор на којем се налази данашњи Ташмајдански стадион већ пун век је веома интересантан спортистима. Давних деценија које су прохујале првом половином 20. века овде су прво своје место тражили тенисери.

"Бели спорт" је хтео да пронађе своје место у престоном граду, а велика зараван испред тадашњих Ташмајданских пећина била је сасвим пристојно место за такву амбицију. Од географске близине центра града до равне површине која се јасно простирала на месту где се и сада налази велики, обновљени стадион.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Зашто нема ајкула на Ташмајдану

Тенис је одувек био привилегија вишег слоја урбаног становништва, па је тако било и овде. Старе снимке чува Фотодокументација "Борбе", а враћају нас у то, "аристократско" време тениса.

После Другог светског рата овај простор потпуно мења намену. Уместо спортиста везаних за тениски терен, своје место заузимају најпопуларнији зимски спортови.

На овом месту се некада налазила стара "фабрика леда", јер пре Другог светског рата нису постојали фрижидери, замрзивачи и други расхладни кућни апарати. Тако је производња леда била необично важна, јер су специјалним запрежним колима продавци крстарили градом, а домаћице и угоститељи могли да добију велике, драгоцене, залеђене табле.

Иста технологија за производњу леда добила је своје место и у послератном периоду, када је Београд добио прву ледену плочу. Била је то врхунска атракција. Ускоро су клизање и хокеј постали престижни градски спортови, а хокејаши симбол за момке којима су све девојске желеле у загрљај.

У прво време нису постојале клизаљке какве данас познајемо, већ само оштрице које би клизач причврстио за ципеле. Тек касније са Запада стижу прве клизаљке, обавезно беле за девојке, а тамне за мушкарце. С тим да је мушки део првенствено желео "хокејке" које био биле синоним за кориснике који су "у тренду".



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Запреге и "шпицеви"


ХОКЕЈ

Најважније хокејашке утакмице одигравале су се на овом простору, а сведоци тих времена говоре да су оскудне трибине тадашњег стадиона могле да приме и око пет хиљада гледалаца.

Елита ондашњег Београда тискала се на трибинама. Својеврстан куриозитет био је и у томе да је главни град добио ледену плочу пре Словенаца, који су се касније ипак истакли као најбољи мајстори хокеја у бившој Југославији.