Дуго је Београдом кружила легенда о Драгољубу Алексићу, човеку који је био најугледнији акробата на овом простору (а вероватно и шире) током средине 20. века. Извесно је да би његова слава била и знатно већа да његов усуд није одредио да на шпицу каријере буде баш у тренутку када је Други светски рат, прво закуцао на врата, а онда "одувао" и врата и живот у граду.

Београдске новине су још дуго подсећале да је Алексић, ипак, одважно усред рата одлучио да сними филм! Прикупио је новац изводећи вратоломије пред публиком која би се често одазивала на најаве да ће познати акробата наступати на неком месту. Од новца који би тако прикупио, Алексић је решио да направи филм који се звао "Невиност без заштите". Дабоме, он је био и режисер и главни глумац.

Интересантно је било и то да је филм био рекламиран у то време као први "100 од сто српски филм", а још један саставни део рекламе говорио је како је то филм са "српским говором, песмом и музиком".

Пажљиви хроничари забележили су да је филм снимљен у Београду, да је дужина траке износила 1266 метара, а да је трајање било тачно - 46 минута.


Прочитајте још - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Фама о "старим Београђанима"


У то време је на Теразијама био култни биоскоп "Таково", отприлике на простору где је данас улаз у Безистан, као и здање некадашњих Робних кућа. Старе фотографије говоре како је у то време "сентиментални садржај филма привлачио гледаоце". Био је то разлог што су редови за карте испред "Такова" умели да се одуже.

Како смутна времена носе и исте такве последице, тако је и Алексић силно пропатио због емитовања овог филма. Током само неколико година нашао се између "чекића и наковња", односно између партизана и Немаца.

Филм је био емитован пред одушевљеном публиком. Главни јунак је помагао незаштићеној, сиротој девојци, па су кадрови међу ондашњим посматрачима неретко изазивали гласне овације. Међутим, то је сметало Немцима, који су недалеко одатле имали свој биоскоп и који су овакво понашање тумачили као провокацију.

Мада се извукао из невоље са Немцима, Алексић је одмах по ослобођењу био под оптужбом нових, комунистичких власти, иако је било очигледно да је филм био намењен нашој публици. Оптужили су га за сарадњу са окупатором, иако његово дело није ни по чему одговарало Немцима. Поново се једва извукао јер су партизанске власти ипак одлучиле да одустану од оптужбе за колаборацију.

На крају је његова судбина ипак била тиха и тужна. Отишао је са овог света као пуки сиромах, из једног старачког дома, заборављен од оних који су га некада толико волели.


ЗЕМУН ПОЉЕ

У знак сећања на великог ентузијасту, градске власти су одлучиле да му посвете и једну улицу. Тако у Земун пољу постоји Улица акробате Алексића, у спомен на овог анажног, енергичног и необичног човека.