У почетку беше песак... То је почетак настанка Новог Београда.

Цела површина данашњег савременог дела града прво је морала да буде непрегледна пешчара. Разлог је био једноставан. Овде су се простирале баре и барушине, непрегледна област која је била недоступна вековима уназад.

У аустријско време, почектом 18. века (1717-1739), преко ове површине могло је да се прође само мостом који је био направљен на палисадама, трупцима дубоко укопаним у несигурно тло. Преко њега је водила дашчана подлога. И тако се од Београда стизало до Земуна. На месту данашњег Бранковог моста налазио се понтонски прелаз, дакле бројни чамци преко којих је направљен дрвени, привремени мост. И тако су била повезана два града.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Стогодишњи поглед на Ушће

Пре изградње тог, понтонског моста, живо блато и песак били су смртна претња за сваког ко би покушао да се пробије између густих трски на другу страну.

Пре Другог светског рата почело је насипање ове области, и тада је насут део од данашњег Бранковог моста до Ушћа, да би после рата тај посао био врло темељно настављен.

Песак је извлачен са дна Дунава и Саве. Највише песка са речног дна извучено је између Ратног острва и централног тока Дунава. Потом је специјалним цевима био насипан по области коју данас познајемо као најмодернији део града.

Тај систем се зове рефулирање, односно насипање мокрим песком. Није то случајно, јер се мокар песак знатно брже слеже. Тако грађевинаре ускоро чека релативно стабилна подлога на којој потом могу да наставе свој, градитељски посао.

Истина, у наставку дела који су некада покривале баре, стајале су плодне оранице које су некада обрађивали бежанијски сељаци. Вековима су ратари из села Бежанија, у подножју брега на којем живе обрађивали њиве. Тај, стабилни део допирао је скроз до почетка барске области.

Тако да није чудно што су после почетка градње Бежанијци често умели да кажу како је "Нови Београд, у ствари, изграђен на земљи бежанијских сељака".

Биће да има ту неке истине.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Београдске приче: Вечити рат кафеџија и певаљки

КОМАРЦИ

Данашњим Београђанима је вероватно незамисливо како су живели њихови преци пре, рецимо, два века у доба када су новобеоградске баре биле непрегледне, а и на савској десној обали се налазила Бара Венеција. Комарци су сигурно били незамислива пошаст, тим пре што нису постојала никаква хемијска средства која би помогла у борби против ових крвопија.