РОМАНТИЧНА потреба да се увек сећамо неких "старих, добрих времена" често нас превари тако што лако поверујемо да је све што се догађало у прошлости било боље него што је то данас. Али, неке појаве у Београду су непоправљиво лоше, ма каква да су времена. Повратак у касне тридесете године прошлог века лако нас уводи у тежак живот оних који су за хлеб зарађивали правећи цигле.

Тек када су се сви варошки циглари удружили и организовали штрајк, на видело је изашао њихов тежак и мучан живот. Новине су биле наклоњене власти, али ипак нису могле да пренебрегну чињеницу да је више од 2.000 цигларских и теренских радника обуставило рад. Разлог је био једноставан - нису хтели да раде пуних 18 сати за минималну дневницу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Од трамваја до тролејбуса


Послодавци су били неумољиви, и одбили су пружену руку радника да мирно и мирољубиво изађу у сусрет штрајкачким захтевима, па овима није преостало ништа друго него да обуставе рад. За данашње појмове све изгледа нестварно тешко: радници су радили по 18 сати непрекидно, како би прехранили своје породице! Новине отворено пишу да су услови под којима раде ови људи заиста бедни.

Почињали су посао око два сата ујутру, и уз мање прекиде престајали са радом око 22 сата увече. Све заједно, било је то и до 18 сати рада дневно! За сав тај рад добијали би од осам до 25 динара, а то је била свота од које више није могло да се живи и подиже породица.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Од Балканске до Београдске


Новинарска запажања су нарочито скренула пажњу јавности на још једну отежавајућу околност која никако није ишла на руку послодавцима.

- Нарочито је за осуду што се за тај напоран и тежак рад, који тешко издржавају и старији употребљавају деца од 12 до 16 година старости. За рад од шест месеци "Чираци" (то су малолетна деца) добијају од 1.200 до 1.500 динара. Сваког дана једно дете изради око 8.000 цигаља (тако су их звали у оно време), што представља тежину од 20.000 килограма. Када се то израчуна, видеће се да за сат рада свако дете добије по један динар.

Тако је одвајкада било у Београду. Ако неко не уразуми и не обузда експлоататора, он ће од радника увек тражити највише и плаћаће најмање. Али, није то само наш усуд, већ планетарна мука. И тако од кад је света и века...


ОБУСТАВА

КРАЈЕМ тридесетих година у Београду је постојало 30 циглана, да би у јулу 1939. године сви радници ступили у штрајк, блокирајући градско градитељство.

Иако је капитализам увек био немилосрдан, тог пута је показао сву моћ свог бруталног лица.