МОЖДА би Београд могао без неких савремених достигнућа, али без кафана не би опстао. Кафане су вечита инспирација књижевника, уточиште боема, азил за очајнике и амфитеатар за оне, еуфоричне. У овом граду свако своје место најпре пронађе у - кафани.

Да је тако било и током прве половине 20. века показује нам београдска штампа и коментари које су варошки новинари исписивали у различитим новинама. Овог пута прелиставали смо новине које су излазиле крајем тридесетих година, као и почетком четрдесетих, док је још постојала снажна нада да пламен Другог светског рата неће захватити и ондашњу Југославију.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Срце старог Земуна

Данас сваки озбиљан штампани часопис има своју маркетиншку службу, а заједно са њом и плаћене, огласне стране. На једној од њих, старој више од осам деценија, наилазимо на вешто исписан текст којим аутор максимално подилази ресторану код "Ере гурмана", пишући хвалоспеве о тој кафани.

Уз речи како "човек просто не може да верује шта један предузимљив дух може да створи", аутор инсистира на једној појави која данас делује необично. Наиме, у овој кафани нису постојали "безмесни дани". У Београду тог доба било је уобичајено поштовање посних дана, среде и петка, па на кафанским јеловницима тада није било меса. Ипак је јунак ове приче, Ера, избегавао то правило, а новинар је овај гест прихватио као крајње позитиван.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Споменар и Теразије


У време летњих врућина, када би се цео град сјатио уз речне плаже, "наш" Ера је држао и ресторан уз купалиште Шест топола, које се налазило уз обалу коју данас красе куполе Београдског сајма. И тада штампа додворички пише о овој кафани.



- Често се дешава да, и онда када се сви купачи разиђу, и када живот са плаже замре, од "Ере гурмана" допире весели жамор великог броја посетилаца, који не могу да се одвоје од хладних шприцера и одличне закуске".

ЕЕра


Истовремено, на углу Поенкареове и Дечанске налазио се ресторан "Малага" који је "вребао" посетиоце сконе модерним, европским трендовима оног времена. Тако ћемо у огласу видети госпођу Бебу са саксофоном у руци, док ће Лилика имати виолину. А власник Живојин Миленковић звани Олуја коментарисан је у новинама као првокласни херој.


- И овог пута власник "Малаге" постарао се да београдској публици, поред великих жртава, сервира првокласну музику са одабраним певачиким снагама.

Нешто ниже, у Босанској улици која данас носи име по Гаврилу Принципу царевао је оркестар Мустафе Бузеровића, а његов задатак је да прикупи госте склоне севдалинкама.


Оркестар Мустафе Бузеровића


Дабоме, женски гласови госпође Дуде и госпођице Славице "Босанке" били су неизоставни део распеваног амбијента, а задатак да све "зачине" добром свирком запао је виолинисткињи Фати и хармоникашима Тахиру и малом Муји.


Славица "Босанке"


ПОДИЛАЖЕЊЕ

ВЕРОВАТНО су аутори текстова о "Ери гурману" и његовим колегама имали прилику да добро "провере" све оно што је угледни угоститељ нудио, што се одлично види из њихових текстова.

Ресторан Ера Гурман

Тако ће један од њих да напише како се у тој кафани "осећаш као и најлепшој вадушној бањи", док ће други закључити да "посетити Еру гурмана значи: освежити се, препородити се. Подмладити се.".