МЕЂУРАТНА штампа веома сетно писала је о обичајима који су постојали у некадашњем, старом Београду. Управо стога, желећи да додирнемо сентимент наших предака, који су се сећали оних који су у престоници живели пре њих, одлучили смо да пренесемо део текста објављеног 1939. године, у којем новинар-хроничар потписан као М. Ђ. Недић пише о томе како је некад обележаван овај велики празник...

ПРИПРЕМЕ

Некада се код нас баш Ускрс као празник очекивао и припремао са радошћу, и по читаве недеље унапред. Постило се обзиљно и побожно и осећао се неки свечани мир... Иде Ускрс!

Целе Цветне недеље чисти се и спрема по кућама. Рибају се тепсије, калаишу бакрачи и тенџере...

А ако је Ускрс крајем априла, онда се крече куће, поправљају ограде, плеви башта и чупа трава из калдрме по авлији и на улици испред куће. На Ускрс је све светло и умивено а на свим лицима се чита радост и неки тихи мир... А бивало је и другачије.


Тамо у Палилули, у Ратарској улици, преко пута ћир Јанаћкове кафане "Код два тигра" било је имање Ристе калдрмџије. С лица је била ниска једноспратна кућа у којој је становао неки државни чиновник, у авлији су с леве стране били "квартири", а по дну авлије плот иза кога је била "Пешадинска касарна". Поред куће с лица била је и једна шупа за дрва.


У тој шупи је становала баба Цвета, сиромашна и самохрана удовица. Прала је и радила по туђим кућама, колико да се прехрани. Недељом би очистила шупу и уредила, села на троножац испред врата и нешто крпила или плела. Жене из авлије су јој замерале што ради недељом. Цвета се правдала да других дана ради туђе, па ваљда мора и себи нешто да привреди!


Ишло то тако до Ускрса. На Велики петак Цвета не оде нигде на рад него уредила своју шупу и отишла као и друге жене у цркву. Кад се вратила, она опет села пред шупу и узела неке крпе да исече да од њих направи "крпару" кад већ није имала ћилима. Жене скочише на њу: "Црна Цвето, зар на Велики петак?"


Она се покуњи и уђе у шупу. Види се да је погрешила, али навика! Запалила је кандило и дуго метанисала пред иконом.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Возарев крст обојен у црвено
На Ускрс и Цвета обојила неколико јаја и поделила комшијској деци, па направила уштипке и почела да их пржи. Већ је напунила скоро пуну тепсију, кад затутња земља. Земљотрес пообара и по Цветиној шупи неке лонце и шерпе што су били повешани, али паде и икона заједно са кандилом. Сирота баба Цвета закука и истрча у авлију. Тамо је било још пуно света који је побегао из својих квартира. Жене и људи су се освртали у страху не знајући на коју ће страну, само је Цвета из гласа кукала и запевала. Она је била уверена да је то Бог казнио што ради недељом и што је чак и на Велики петак узела рад у руке.



ГРЕХ

Био земљотрес па и прошао! Сваки се вратио у свој стан да на миру прослави празник. И Цвета ушла у своју шупу и продужила да пржи уштипке вајкајући се што с тако тешко огрешила. Али не лези враже: неки окачењаци из авлије, у друштву двојице-тројице војника намисле да се још мало нашале на бабин рачун.

Полако се примакну до Цветине шупе, па са сва четири краја запну и затресу је што боље могу.

Овога пута је било горе неко када је био прави земљострес. Шупа само што се није претурила. Сирота баба Цвета излете као без душе, па право на улицу. Није ни видела оне мангупе иза шупе. Ови уђоше унутра и покупише бабине уштипке.

Комшије се чуде шта јој је, убеђују је да је земљотрес прошао и да се није поново десио. Не верује баба њиховим речима. Али кад виде да се нико сем ње није поплашио, она се врати у шупу.

Штете није било, али није било ни уштипака. На нову бабину кукњаву и запевку, комшије поново потрчаше у авлију да виде какво је сад чудо снашло бабу.

- Куку мени, земља се отворила и појела уштипке! - плакала је Цвета бусајући се у прса.

Људи никако нису могли да схвате како је то могло да се деси, јер у шупи није било никаквог трага да се земља отворила. Тек сутрадан се објаснила та чудна појава и људи су се дуго смејали земљотресу и бабиним уштипцима.

Да ли случајно или намерно, али до скора је био у тој истој шупи, у улици данас Краљице Марије бифе "Код земљотреса".

ЈАГЊЕТИНА

АУТОР ове новинске приповести подсећа на још неке обичаје који су важили у Београду с краја 19. века.

- Ако је Ускрс пре Ђурђева, домаћини се вајкају што неће моћи за празник да испеку јагње, јер се јагњетина није јела ни у Београду пре Ђурђевдана. Такав је био обичај...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Београдске приче: Сећање на београдске калмике