Не постоје Земунци који нису неко лепо, мирно и породично време провели на кеју поред горопадног Дунава. То место, заштићено сенкама вековних дрвореда права је оаза мира и место за тихе, одмерене кораке оних који траже мир у данашњем урбаном начину живота.

ГОРОПАДНИ ДУНАВ

Фотограф и писац Мирослав Ранковић помогао нам је да досегнемо неке старе, земунске приче, дуго је скупљао податке и истраживао прошлост града. Нека од својих сазнања поделио је са "Београдским причама". Овог пута приповест почиње са историјом Земунског кеја.

- Заиста су ретки они који знају када је настао овај кеј, а обала је први пут озбиљно утврђена - каже Ранковић.- Подсећамо, током прошлости Земун је често био плављен изливањем Дунава. Далеке 1876. године катастрофа коју је река донела била је незапамћених размера. Ни најстарији тадашњи Земунци нису памтили да је водена пошаст донела толико велику штету. То је приморало градске оце да осмисле неки снажнији одговор на недаће које је и убудуће могла да им приреди велика река, и били су приморани на енергичније делање.


Ранковић објашњава да је тада донета одлука да буде изграђена обалоутврда.

- За ту сврху послужила су средства из Крајишког инвестиционог фонда - подсећа Ранковић.- Поред обалоутврде, изграђено је и лепо шеталиште крај Дунава. Обимни радови трајали су 1888. и 1889. године и од тада је неукротива река ипак остала мирна, не угрођавајући земунске становнике.

Прочитајте још - Београдске приче: Старе капије вароши Земуна

СТАРИ ШЛЕП

Док стојимо на десној дунавској обали, оној ближој Земуну, Мирослав Ранковић не пропушта да допуни причу. Овог пута "мета" приповедача је стари шлеп, брод који добро памте сви који време проводе на Земунском кеју.

- Једном давно, у Аустоугарској саграђен је модеран и леп шлеп, брод који је за ондашње прилике био репрезентативан - каже Ранковић.- Скромни историјски подаци говоре да је током краја 19. и почетком 20. века превозио различите товаре Дунавом преживевши оба светска рата и тако све до заслужене пензије коју је доживео управо у Земуну.

Дуго је служио као плутајућа марина и сигуран вез за земунске аласе и наутичаре. На његовој палуби отворен је и бифе у којем су многи гости проводили дане уживајући у мирису Дунава и освежењу.

И тако, деценијама уназад, заједно са живео је стари шлеп заједно са Земуном, одлолевајући времену. Пре неколико година заменио га је новији и модернији, а стара лађа отишла је на последње путовање у историју у којој ће остати забележен по мирису дрвета и емоцијама које су се рађале на његовој палуби.

- Има га на многим сликама и фотографијама земунских уметника - закључује Ранковић- Богами забележен је и у појединим песмама за које се надамо да ће живети вечно.

КУХИЊА И ЧОРБА

Почетком деведесетих година прошлог века на старом шлепу дограђена је и кухиња, па је остао запамћен и јединствен и по мирису рибље чорбе због које су многи долазили из других, удаљених делова града.