НА само 15 километара од центра Београда, у Падинској скели, леже тоне, можда и стотине тона животињских костију. На температури од -1 целзијуса надалеко се осећа њихов смрад. Мештани кажу, оне на површини су оглодане и испијене, али испод има остатака који и смрадом опомињу. Планине и брежуљци заливени су течношћу из цистерни којима је некадашња ветеринарска установа за прераду животињских остатака "Глутин" сировину хемијски омекшавала ради лакше прераде.

Та моћна хемија што раствара кости натопила је, баш као и животињски остаци, канал Визељ, на чијој обали се ова невероватна, недостојна и по живот опасна депонија налази.

Док ширимо истину како засути НАТО бомбама умиремо од рака, бездетни, депресивни и сиромашни, неки од нас то ужасно место из футуристичких филмова користе за "ерсофт". За симулацију ратовања са репликама оружја....

ПРОЧИТАЈТЕ И: КОМЕНТАР: Илегалци

Прва реакција на сазнање да неко може да се игра рата, па још овде, изазива отпор, осуду, бес. Али баш као што животињски остаци смрде из дубине, разгрните површину и запитајте се да ли је то најстрашније. Видећете да није.

Много горе је што ми, назовинормални грађани, већ 15 година трпимо тај ужасни отров на својим кућним праговима. Толеришемо незаинтересованост оних које плаћамо да брину о нашем здрављу и аплаудирамо њиховим политичким ставовима.

Како смо доспели у положај људи пред којима се за описану катастрофу ненадлежним проглашавају министарства за заштиту животне средине и за пољопривреду? Мртви се праве и у градским службама, у Агенцији за заштиту животне средине, секретаријатима за инспекцијске послове и комуналну полицију. Ни од кога ни извињења ни обећања.

Оваква неодговорност зрачи и разара друштво таман као злогласни уранијум.