"Да којим случајем постоји времеплов, најрадије бих прошетао са вама на путовање пред сам крај 19. века, у живахан град саздан од љубави, у Земун. Шетали бисмо заједно и уживали у погледу. Заједно би се чудили и запиткивали природу у жељи да сазнамо шта се у међувремену десило са њом."

Овим речима писац и фотограф Мирослав Ранковић почиње обраћање публици на дружењима и поетским вечерима које организује, као и на друштвеним мрежама. Ранковић је осведочени заљубљеник у Земун, трага за његовим тајнама, али их не чува љубоморно за себе, већ муњевито јури да их подели са публиком. Земун није ничији, рећи ће он, он је тема љубави свих нас.

Овог пута марљиви наратор нас је одвео на крај 19. века.

Прочитајте још - Београдске приче: Срце старог Земуна

- Замислите како ондашњи Земунци захватају воду из Дунава - почиње Ранковић приповедање за "Београдске приче".- Затим је односе до својих кућа. Ову воду додају уз кишницу и мешају са водом из банарица ( плитких бунара). Потом је користе за кување, прање, а када је пусте да се наталожи - чак и за пиће. И тако све до последње деценије 19. века... До часа када земунски добошар (ондашњи водитељ информативног програма), на раскрсницама улица не објави нову заповест. Градски физикус, лекар задужен за јавно здравље, Сава Недељковић, забрањује да се дунавска вода користи за пиће. То је био једини начин да се спрече болести које су се преносиле прљавом и зараженом водом, а бар је Земун у то доба памтио велике епидемије, нарочито после честих и разорних поплава.

На срећу, тадашњи градски оци били су упознати са начином на који су вароши биле снабдеване водом у суседном Банату. Заједно са напредним трговцима и занатлијама ангажују предузимача "Ној-Шлос" из Вршца који буши први бунар у дворишту једноспратнице Земунске штедионице која је двориште делила са Хотелом "Гранд". Увидевши квалитет бистре и хладне воде, 1896. године купују гарнитуру за бушење и ангажују инжењера Драгутина Крапуса који са неколико радника отпочиње бушење бунара.

Бунар у Земуну, фото В.Данилов

- Први је изведен у парку са цевима пречника 62 милиметра до дубине од 31 метра - додаје Ранковић.- И тако још 144 пута! На тај начин настало је још толико артеских бунара. Монтирани су надземни делови са великим точком, решетке и високе луле. Град је просперирао као и ондашњи лекари који су превенцијом подстицали ниво здравља. Бунари постају омиљена свратишта за све. Постали су омиљена окупљалишта, јер се уз бистру и питку воду добијао по који савет, вест или воћка из оближњег дворишта.

Поред неких бунара ускоро ничу и клупе, а крај њих и многе љубави које су наставиле да живе свој живот заједно са местом где су и зачете.

Прочитајте још - Београдске приче: Како је некада ишао пут од Земуна ка Београду

- Да бисмо сачували од заборава свега неколико бунара који су данас запуштени, спремни смо да покренемо ширу акцију - закључује Ранковић.- Земунци имају јаку веру да би могли да сачувају спомен на једно време за низ генерација којима то дугујемо.

Бунар у Земуну, фото В.Данилов

ЗЕМУН МОЈ ВОЉЕНИ ГРАД

Заједно са хиљадама Земунаца Мирослав Ранковић марљиво скупља све старе фотографије Земуна и обогаћује их новим кадровима. Пратећи модерну технологију, то чини на фејсбук страници "Земун мој вољени град".

Ако се деси да у праскозорје видите само једног човека на купалишту Великог ратног острва - Лиду, и то у ово, зимско доба, то је сигурно Ранковић који са фотоапаратом у рукама стрпљиво чека излазак сунца.