"Почетак Булевара краља Александра, односно онај део од Теразија до водоскока на Тргу Николе Пашића, био је некад џомбаст и узак пут, окружен гомилама земље и устајалим барама воде."

Овај цитат познатог хроничара Николе Трајковића из књиге "Споменар о старом Београду" аутор овог текста морао је да измени како би савремени читалац могао да препозна о којим деловима града се ради. Јер, у оригиналу је писало "Булевар револуције" уместо улице посвећене последњем владару из династије Обреновић, а трг није носио име Николе Пашића, већ комунистичких идеолога Маркса и Енгелса.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Београдске приче: Славија - оаза за трезвењаке

Ипак, повратак у сликовите и неугледне призоре старог града вредан је пажње, па се зато враћамо Трајковићевом "Споменару".

"На месту данашњег травњака испред зграде Скупштине, у осамнаестом веку је била аустријска заразна војна болница", наставља хроничар, подсећајући на време аустријске власти у Београду, од 1717. до 1739. године. Био је то веома важан период у градској историји када град и тврђава потпуно мењају свој лик. За релативно кратко време током којег су поново Европљани владали овим простором град је потпуно изменио изглед. Оријенталну, заосталу турску касабу заменила је варош са врло снажним контурама модерног града.

Измена се посебно односила на саму Београдску тврђаву, али и на многе управне и војне зграде које су поникле у тадашњем Београду. Само једна од њих је била и војна болница. Остало је сигурно да је у њеном окружењу било и војно гробље, а пошто су у овом делу града археолози често наилазили и на остатке прадавних Римљана, није тешко закључити да је овде много оних који почивају испод плочника престонице.

Хроничар наставља бележећи своја сећања на део који је био у близини садашњег Дома синдиката. Тамо је, вели, "било место је које је 1834. године припадало неком Марку Буљубаши. Ту су биле подигнуте шупе, у којима се налазила салана (турски: сал-хана), где су се дерале (скидале) животињске коже."

Била је то нека врста кланице у којој су клали дебеле овнове и топили лој, који су салевали у машине од овчијих кожа и охлађене транспортовали за извоз.

- Када је из Бранкове и Космајске улице (данас Улица Маршала Бирјузова) гробље пресељено на место око некада мале црквице Светог Марка, начињен је туда бољи пут, а имање Марка Буљубаше је парцелисано. Та улица се некада звала "Код златног топа" јер се ту некада налазио чувени хан са тим именом. Нешто касније, улица је опет променила име у Маркова улица, не зна се да ли по Марку Буљубаши или по старој Марковој цркви, коју је у то време подигао кнез Милош.

Да мало разјаснимо овај део приче... Прво српско гробље било је на Зеленом венцу, а потом је кнез Милош, давне 1826. године наредио да га преселе на далеку периферију, што је онда био Ташмајдан. То је био део који је красила само стара црква подигнута новцем Лазара Панче, који је завештао свом народу, а кнез Милош је одлучио да овде буде подигнута богомоља. Ова црква налазила се непосредно уз данашњи велелепни храм, такође посвећен Светом Марку.

Прелиставајући редове са старим записима враћамо се међу податке да је улица која је од Теразија водила уз данашњу Скупштину, па даље, дуж садашњег Булевара још дуго носила име Маркова улица. Тек после 1890. године добила је име Александрова по Александру Обреновићу, а то име је добио и продужетак ове улице који се раније звао Смедеревски друм."

Овај део је свим данашњим Београђанима познат јер је то део који од Скупштине води поред данашњег Ташмајданског парка.

ФИШЕКЛИЈА

Део данашњег Булевара краља Александра, уз Ташмајдан, некада се звао и Фишекџијска чаршија, по радњама за продају барута. Некада је барут продаван у фишецима, па је тако и цео овај део града добио име.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Београдске приче: Амбијент међуратног града

БУЉУБАША НА ТРГУ

Сликовито делују речи старог хроничара који своја сећања ефектно бележи кроз речи: "Тако је једна уска стаза из прве половине деветнаестог века, једва пролазно сокаче Марка Буљубаше, проширено сада у доста велики трг, који тек треба да добије свој коначни лик и назван је именима класика марксизма - Маркса и Енгелса".

Тако је било у сећањима старог хроничара, у књизи објављеној 1984. године.