Јавност је прилично бурно одреаговала на актуелну реконструкцију Трга Републике и проналажење трагова наших предака на овом простору. Недавно су опет заустављени радови, јер је градска антика поново имала "штагод да нам каже". Коментари после проналаска темељних остатака Стамбол капије, као и дрвене коцке којом је био поплочан овај трг пре више од једног века, очигледно су само били увод у много старију причу.

Досадашњи налази се не би могли сматрати посебно "револуционариним" ни прастарим, будући да су стари хроничари и очевици јасно помињали и капију и коцку од буковог дрвета којом је трг био поплочан.

Међутим, много раније на простору садашњег Трга Републике родила се српска ахреологија. Она је проучавала знатно старије остатке, него ли су делови Стамбол капије. Подсећамо, капију је као један од четири улаза у град направила још Аустрија, пошто је претходно преотела град од Отоманске империје, и држала га у својој власти од 1717. до 1739. године. Потом Турци ову капију користе као улаз у ондашњу, омалену варош.

Прочитајте још - Део Стамбол-капије откривен на Тргу републике?

Стамбол капија је била место где се улазило у град, а најтежа сећања на њу наш народ чува због безбројних освета које су отомански освајачи чинили набијајући Србе на коље.

Али, Римљани су овде много тога учинили још пре око два миленијума. А период од 2.000 година вредан је сваког поштовања. Тој причи нас је приближио Стефан Поп Лазић, искусни археолог и један од највећих познавалаца Сингидунума.

Када је постављан споменик Кнезу Михаилу на раднике су гледали посетиоци легендарне кафане "Дарданели", која се простирала на простору здања где се сада налази Народни музеј. Споменик је званично отворен 1882. године.

Пре тога, ваљало је ископати и заравнати велики простор и учинити да тло буде стабилно како би монумент стајао на чврстој основи. Приликом тог посла пронађени су неки чудни остаци, и тада на сцену ступа Михајло Валтровић, један од оснивача Народног музеја и оснивач српске археологије. Иако је био архитекта по струци, његово образовање било је више него раскошно, па је већ на Великој школи умногоме утицао на формирање катедре за археологију.

Прочитајте још - Београдске приче: Стамбол капија из тешких времена

Тако нам Поп Лазић објашњава како је Валтровић уочио најстарије римске "потписе" у граду.

- Тада је "ухватио" два хоризонта - објашњава Стефан Поп Лазић.- У оном дубљем су римски гробови - бунари, и то је најстарије сахрањивање у Сингидунуму из првог века нове ере. Још један хоризонт био је захваћен истом приликом. Тај слој био је касноантички, и хронолошки је лоциран у другу половину четвртог века.

Тако на "нашем" Тргу постоји још безброј "потписа" који остају добоко под ногама пролазника који данас корачају овим местом.


ВЕРТИКАЛНО САХРАЊИВАЊЕ

Римљани су на овај простор стигли у првом веку нове ере, а остали су овде до средине петог века, када град потпуно разарају Хуни. Иста судбина задесила је и Виминацијум, који се више никада није "пробудио", а Сингидунум су наследила насеља која су носила различита имена, да би данас "досегли" до Београда.

Како нам је својевремено објаснио археолог Зоран Симић, половину својих покојника Римљани би сахрањивали на уобичајен начин, а другу половину би кремирали. Системи вертикалног сахрањивања подразумевали су гробнице налик бунарима у које би били спуштани кремирани остаци покојника.

"КАЛОС ДРОМОС"

Римљани су правили путеве по којима су остали познати у историји. Такве, добро урађене дромове наставила је да прави и Византија, односно Ромејско царство, а ми их до данас зовемо "калдрма". Иако смо убеђени да су нам Турци донели ту, незграпну реч, истина је нешто другачија. Овај појам је настао од две грчке речи, при чему "калос" и "дромос" значе добар пут. Тако да су га Римљани осмислили, Византинци наследили, Грци му наденули данашње име, а ми смо га, у суштини преузели од Турака.

Такав друм је био, такође, још у римско време био у близини данашњег Трга Републике, звао се "Виа милитарис" или Војни пут.

ПОЗОРИШНИ ТРГ

Када млађи Београђани траже изворе који би поткрепили приче о Тргу Републике наилазе на бројне недоумице, јер је ово место током многих деценија носило сасвим другачији назив. То је природно, јер је Србија била кнежевина, а потом и краљевина, па република није могла да "заузме" своје место, све до окончања Другог светског рата.

Дуго је ово место носило име Позоришни трг, по здању Народног позоришта, чија изградња је окончана 1869. године. Позориште је основано 1868, само годину дана по убиству кнеза Михаила Обреновића, родоначелника идеје да Београд добије свој театар, а усељено је у ово здање годину касније.