Нове генерације стално живе у убеђењу да су знатно супериорније од оних које су некада живеле у нашем граду. На такво размишљање наводи их технологија, која нас лако увери да смо "моћнији" од предака. Али, када се вратимо у доба оних који су живели пре рата у Београду, лако закључујемо да су осећали, а често и знали све што и ми, а понекад и више од тога. Неколико фотографија води нас у летње доба предратног града, међу његова купалишта и речне обале.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Да се сахране и свадбе "не сударају ...

Многи колекционари старих фотографија које су снимљене у главном граду тврде да је њихова збирка састављена од снимака бројних аутора, често не знајући да се ради о само једном човеку - Аци Симићу. Прелепу књигу посвећену овом огромном ентузијасти својевремено је урадио виши кустос Музеја града Београда Дарко Ћирић, који је врло умешно Симића назвао "Градским номадом". Што је овај дефинитивно и био. Фотограф је у оно време имао мотоцикл са приколицом марке "циндап" што га је чинило знатно бржим од свих новинских колега.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београдске приче: Опасна претња са „ужареног“ коловоза

Његов апарат је овековечио брод са лубеницама који је стигао на речну обалу и међу купаче унео велику радост и освежење. Данас су овакве, једнобојне лубенице безмало изобичајене, а модерни хибриди су им заузели место. Додуше, на појединим београдским пијацама се још понекуд нађу и овакви узорци, уз посебне натписе да се ради о старом семену.

Купалишта су, опет, била посебна прича.

Снимци које смо вам наменили углавном потичу са купалишта поред "Шест топола". Тополе и истоимена кафана и данас постоје поред данашњег Сајма, а у то, предратно време сајмиште је било са друге савске обале. Данас само његове обрисе Београђани знају као Стари сајам.

Понтонске стазе поред овог места дрвеном конструкцијом су уобличавале део који је имао формат данашњих, савремених базена, па су тако и први ватерполо мечеви могли да буду одиграни на уређеном терену.

Поред овог купалишта постојала је и плажа "Ница". Она се налазила са новобеоградске стране, између данашњег Бранковог моста (а тада Моста краља Александра) и Ушћа. Плажа је понела име по истоименој кафани. Тај амбијент промењен је почев од 1938. године када је почело насипање, а нови насип је тражио место где ће бити "удомљен".

Нису то била једина купалишта, већ је било и већих и мањих на савским и дунавским обалама. Још је било веома важно Ђачко купалиште у близини данашњег спортског центра "Гале Мушкатировић", на Дорћолу, али и неке мање оазе за које смо до данас заборавили. Тако је Јојкићев канал, на левој обали Дунава био азил за оне који су имали чамце и добру вољу да се удаље од градске вреве и утону у мир недалеко од вароши.

"НИЦА"

Непосредно испод данашњег Бранковог моста, а тада Моста краља Александра угнездила се кафана "Ница". Тада је обала Саве била пешчана, а жеља Београђана да искораче на другу речну обалу одвајкада је била огромна.

Привилегију да се лако нађу на плажи имали би они који би се на другу обалу пребацили чамцима, а од 1934. године и изградње моста прелазак је био значајно олакшан. Тако је и ова пешчана плажа веома брзо постала градска атракција и спас у доба јаких летњих врућина.