БИЛО је то тридесетих година 20. века, када су лађе пристајале уз десну савску обалу долазећи пред Карађорђеву улицу, трговачку "жилу куцавицу" ондашњег Београда. Градски оци су схватили да је дотадашњи пристан за бродове неугледан, а у великој мери и непрактичан.

Обим трговине је порастао и требало је направити пристаниште које би било достојанственије него до тада, али и функционалније за све већи број бродова који су "наменили" свој терет београдском тржишту.

У савремено доба овде пристају само туристички бродови, а трговачки су се "удомили" на другој страни Београдског гребена. Овај део је првобитно замишљен као најважнији и зато што је био заклоњен од неумољивих удара кошаве, који су некада били знатно снажнији. Са друге стране гледано, садашње лађе су „ипак“ отпорније на хировити ветар који је старим пловилима стварао немале проблеме.

На ободима ове улице, баш као и сада, подно Косанчићевог венца копани су лагуми, вештачке пећине у којима је лагерована роба.


Поплаве

ПРВОБИТНО је обала била знатно другачија и ближа данашњој улици. У то време Сава се често изливала, поготово током пролећних дана када би се топио снег, а вода незадрживо надирала.

1936.

Нарастали град је требало заштитити од водене пошасти, па је прво била насута Бара Венеција, која се простирала на простору данашње аутобуске и железничке станице. Тај посао је окончан 1884. године, када је у наш град уведена пруга и направљена зграда Железничке станице. Потом је на ред, неколико деценија касније, стигло и уређење пристаништа.

Изградња насипа

У посету овом делу града повео нас је капетан брода "Ковин" Петар Антић, у складу са нашом амбицијом да укључимо "времеплов" кроз ову област. Стога јер је Антић капетан најстаријег туристичког пловила у овом, европском делу Дунава. Наиме, "Ковин" већ трећи век плови овим водама, будући да је поринут још давних деценија с краја 19. века.

Најзад, поглед са реке вечито уноси другачију врсту дистанцираног мира, приповеда о прошлости овог дела града, закриљеног Саборном црквом. Иако смо у центру метрополе, опкољава нас неочекивана тишина. Промишљени капетан открива још једну тајну толико карактеристичну за људе који су провели радни век на реци. - Тишина је језик богова, све остало су лоши преводи.


Прочитајте још - Београдске приче: Силуете неког другог града


Антић нас лагано уводи и старе амбијенте, па подсећа да је данашња Бетон хала настала између 1936. и 1939. године, а овог пута пажњу посвећујемо начину на који је направљен насип чији завршетак се и данас јасно види. Наиме, током првих деценија 20. века вода је допирала знатно дубље ка Карађорђевој улици, безмало до садашњих трамвајских шина.

Капетан Петар Антић

То је био амбијент у којем су лађе пристајале много ближе лагумима, данашњим жаргоном речено, магацинима или стовариштима, у које су лучки радници одлагали робу.

Потом је закључено да су честе поплаве постале озбиљна претња радњама и магацинима у овој улици, па су градске власти одлучиле да "одуграју" Саву нешто даље, и да пободу шипове који би град штитили од надошле реке.

- То је очигледно био добро одрађен посао - напомиње капетан Петар Антић. - Ево и данас се јасно оцртавају слова која је у шипове утиснула немачка фабрика, а на којима пише "Унион Дортмунд".

Ослонац

БЕОГРАДСКЕ општинске новине пишу о радовима дајући им велику важност. Тако, кажу да су радови осмишљени још 1931. године, али због недостатка средстава нису започети до 1936.

Планирано је да овај посао буде окончан током наредне три сезоне, а прво је рађено царинско пристаниште, код Бетон хале, како би се на њега, касније, надовезало путничко.

Па ипак, градња није ишла лако, и ускоро су се испречили проблеми. Тако, 1940. године овај лист извештава о посети министра саобраћаја Николе Бешлића и председника Општине града Београда Јеврема Томића. Настао је проблем око експропријације зграда у Карађорђевој, поготово здања од Агенције државне речне пловидбе и новоизграђеног Моста краља Александра.

"Пре две године је процењено да треба исплатити два милиона динара, али та процена више не важи", пишу новине. А одлагање рушења ових зграда одлагало је изградњу кеја. Није то био једини проблем.

- Док се не уклоне, не могу да се анкерују зидови који су од гвоздених талпи, набијених у чврст терен под водом и међу собом спојених, али не могу да се причврсте међу собом јер куће сметају - бележе ондашњи новинари. - Ако се куће ускоро не уклоне, стручњаци кажу да ове године (1940), неће моћи да наставе радове, то јест приступе грађењу путничког пристаништа, него, шта више, ни царинско пристаниште неће бити готово.

У то време је тунел иза Бетон хале завршен, али су и око њега постојале дилеме, јер је првобитно било замишљено да се на његовом крову поставе баште, што се испоставило као бесмислено. Пролазак возова, а у то време су активне биле парњаче, свакоме би веома "уприличио" боравак у таквој башти.

Тек, извесно је да су радови који су "изгурали" Саву на место где данас протиче у највећој мери били изведени у предратном периоду, али је доба током Другог светског рата било време када је посао и коначно био завршен.

Потискивање“ прошлости

РИМЉАНИ И ТУРЦИ

ЛИСТ "Време" с краја августа 1936. године пише о катакомбама на које су наишли неимари уз обалу. Наиме, током почетка радова "пијук радника је немилосрдно секао опеку".

- Пре више дана указао се један свод - пише овај лист. - Пришао је један инжењер. Откопавање је настављено са више пажње. То је била једна од прастарих катакомби коју су Турци свакако употребљавали као затвор. Мрачна, дубока собица. Почело је претраживање неколико костију, пуно тешких ђулади, луле. Нађена је и једна пара. Колико се могло видети из времена пре Христа. Један делић историје прастарог Београда који се онда, ваљда, звао Сингидунум.

Градитељи и оригинални жиг фабрике

СПОМЕНИК ЛУЧКОМ РАДНИКУ

МОНУМЕНТ поред којег пролазе многи суграђани шетајући овом савском обалом привлачи пажњу, мада његову историју мало познајемо. То је Споменик лучком раднику.

Како објашњава Неда Ковачевић, аутор двотомне књиге "Београдски споменарник", скулптуру је израдио вајар Радета Станковић, дело је постављено овде 1954. године, а посвећен је обалским радницима погинулим у Народноослободилачкој борби.

- Према мојим сазнањима, модел вајару био је један рвач из оног времена - открива нам Неда Ковачевић тајну до које је дошла током својих истраживања. - Био је један од десет синова из породице која је живела на углу Нушићеве и Косовске улице. Нажалост, нисам успела да сазнам његово име, а било би баш добро да се неко присети и тог, заборављеног Београђанина. Сигурно је да би његова биографија била веома интересантна.

Предратне поплаве

"КОВИН"

БРОД "Ковин" је један од најстаријих у Европи, а сигурно је највремешније туристичко пловило код нас. Њиме газдује Југословенско речно бродарство, а Антић не крије понос што управља баш њиме.

Београђанима је мање познато да, када пролазе Бранковим мостом и угледају лепу плаво-белу лађу - гледају историји у очи. Овај брод је "глумио" у Кустуричином "Андерграунду" као и у бројним другим филмовима.

- Брод "Ковин" је заштићено културно добро - каже Антић. Када возите овакву лађу, то је слично као да сте пловили са Ивом Андрићем или били на доручку са Мона Лизом.