ОД прве парне локомотиве која је "задимила" град са десне савске обале до данас прошле су тачно 134 године. Од тада постоји здање Железничке станице, које сваки житељ главног града препознаје као обележје престонице. Римски бројеви на фасади, који подсећају на то када је станица пуштена у рад, само додатно збуњују неупућене, због тога што је тако исписана 1884. година.

Сад је дошло време да се растајемо од своје "штајге". Од тог доба милиони људи су кретали одавде неким својим путем, или су се, опет, враћали у свој град, жељни мириса станичних перона који лече меланхолију и обећавају мир дома.


Прочитајте још: Затвара се Главна железничка станица у Београду

НЕМОГУЋЕ је набројати све који су овде дочекани или су, опет, испраћени одавде. Од краљева до генерала, од спортиста до уметника, од врхунске господе до уличних џепароша... Овде је дочекан Никола Тесла 1892. године, када је једини пут долазио у наш град, и у њему провео дан и по. Одавде су фудбалски репрезентативци кренули 1930. године у Монтевидео, овде смо почетком 1931. дочекали начелника Генералштаба Армије САД Дагласа Макартура, којем су се Јапанци предали на крају Другог светског рата. Уз станичне пероне, заустављао се легендарни "Оријент експрес", спајајући Париз и Истанбул, сви важни политичари и државници оног доба, стизали би на ове колосеке.

У првој половини 20. века највише међународне државне делегације су у Београд стизале железницом, док авијација није преузела примат у превозу дипломата. Тако је било дуго и после рата. Други човек комунистичке Југославије Александар Ранковић на овом месту дочекује делегацију француских солунаца који посећују своје камарате, а смењују се лидери социјалистичких земаља из окружења, бугарски Георги Димитров и румунски Георги Георгију Деж. Комшије су, очигледно, имале више поверења у железницу.

На овом месту, своје последње путовање окончао је и "највећи син свих југословенских народа и народности" Јосип Броз Тито, 1980. године, када је његов ковчег из Љубљане стигао у Београд.

Фото: Фото-документација Борбе


БИЛА је ово и "капија Београда", током многих деценија када су људи из унутрашњости долазили у велеград, у којем су планирали да остваре своје животне снове. Прва два корака су била - искорак на перон и узбрдица Балканске улице.

- Изградња пруге и здања Железничке станице завршени су истовремено и прве пробе оптерећења обављене су 18. и 19. августа 1884. године - рекао нам је виши кустос Музеја града Београда Дарко Ћирић. - Тада је отворен и Железнички мост, који и данас постоји.

У то време су га звали "Савски" и био је први београдски мост направљен од чврсте грађе. Како објашњава Ћирић, проба је обављена тако што је од станице преко моста прешла композиција сачињена од девет локомотива и 24 кола напуњена шљунком.

- Дан касније, 20. августа, пуштена је у саобраћај пруга која је повезивала Београд и Земун - додаје Ћирић. - Први путници били су краљ Милан и краљица Наталија, на путу ка Бечу. "Српске новине" извештавају да је овај догађај испратила свечана топовска канонада, као и клицање одушевљене публике.

Одмах је за првим возом за Земун кренуо и други, у којем су били чланови владе и остали високи званичници, да би 23. августа кренуле две композиције новоотвореном пругом ка Нишу.


Одавде су фудбалски репрезентативци кренули на пут за Монтевидео / Фото: Фото-документација Борбе


ДУГО је и у послератном времену основно превозно средство био воз, убедљиво најјефтинији и најсигурнији вид транспорта. Старијим читаоцима није тешко да призову амбијент "жестоког судара" градских и провинцијских навика разноликих путника. Они, рурално настројени обавезно би се изували чим уђу у купе, масна хартија у којој је била умотана пилетина постајала би додатни декор, а поспани учесници радних акција покушавали би да одремају на горњим, ребрастим полицама за пртљаг које су звали "роштиљ". Дабоме, средином прошлог века постојали су и вагони које нису одвајали купеи, већ су сви путници боравили у једној великој просторији на точковима.

Прочитајте још: До воза само преко Прокопа

Здање милицијске станице (дуго је данашњој полицији претходила милиција) увек је било пуно. Невешти дођоши би очас били оџепарени, а постојали су и специјализовани милиционери, који су деценијама радили посао препознавања оних који су склони овом занату. Дабоме, кад смо код "заната", припаднице оног најстаријег такође су имале своје "испоставе" на станици, као и у оближњим парковима.


Од 1884. године београдска железничка станица била је симбол престонице / Фото: Фото-документација Борбе


СТАНИЦА је имала две "институције" чији мирис млађи путници нису дочекали, а старији нису заборавили. Биле су то чекаоница и бифе, који су правили "пресек" васколиког живља који је настањивао некадашњу Југославију. Није тамо мањкало ратара обучених у једино "излазно" одело, са шајкачама и панталонама из неког од претходних ратова, али ни господе којој револуција није изобичајила навику да се на улицу не излази без шешира и кишобрана.

У бифеу и великом холу билетарнице, пећи бубњаре су зими грејале озебле путнике, снажно супротстављене јаким градским снеговима.

На перонима би их чекали амалини, униформисани носачи, међу којима је било и оних који су имали плочице на којима пишу називи језика на којима "умешно" комуницирају са странцима.

Донедавно је одлазак на одслужење војног рока било обичај и једна врста јавног проглашавања младића одраслим човеком. Тада би момци још дуго махали са прозора вагона, док су им доле, са перона, одмахивали родитељи, другари и уплакане девојке. Када воз почне да нестаје у даљини, регрут би још неко време гледао лепршање марамица и уздигнуте флаше са ракијом...


Фото: Фото-документација Борбе


БРОЗ ВОЛЕО "ПЛАВИ ВОЗ"

ПАРЊАЧА која од 1984. године стоји испред здања Железничке станице је прва локомотива која је вукла Брозов "Плави воз" од 1947. до 1957. године. На њој и данас стоји ознака серије "ЈЖ 11-022".

Тадашњи председник Југославије волео је да путује својим омиљеним возом, и остало је забележено да је њиме прешао више од 600.000 километара, не само у тадашњој држави, већ и у иностранству. Када би страни државници долазили у посету, попут египатског вође Гамала Абдела Насера, стизали би у Београд авионом, а онда би "Плавим возом" ишли ка Загребу и Пули, па одатле на Брионе.

Дуго је за грађане Србије воз био основно превозно средство / Фото: П. Милошевић


СТАРА ПОШТА И ВИЛЗОНОВ ТРГ

ЗГРАДА Железничке станице подигнута је према идејном решењу Аустријанца Фон Флатиха, које је разрадио архитекта Драгиша Милутиновић. У време грађења је представљала једно од најмонументалнијих здања и симбола тадашње краљевске престонице.

А прелепо здање које је некада красило Савски трг, који се простире испред станице, а који је пре рата носио име Вилзонов трг, по америчком председнику Вудроу Вилсону којег смо ми тада звали Вилзон, била је и зграда поште. Пројектовао је велики архитекта Момир Коруновић, али њене раскошне фасаде нису издржале савезничко бомбардовање у Другом светском рату.

Увелико "рањену" зграду "дотукао" је соцреалистички стил архитекте Павла Крата, који јој је дао данашњи изглед.


Уз станичне пероне, заустављао се легендарни "Оријент експрес", спајајући Париз и Истанбул


MDCCCLXXXIV

Увек постоје они који "нису пазили на часу", па тако и има и Београђана који нису учили римске бројеве. Њих је посебно збуњивао натпис који стоји на улазу у здање станице, јер је исписан баш на тај начин.

Бројеви MDCCCLXXXIV означавају годину када је станица изграђена, а то је 1884.