СЕЛО Кнежевац, у околини некадашњег, омаленог Београда било је једно од места одакле се главни град снабдевао пољопривредним потрепштинама.

Подсећамо, град је пре Другог светског рата имао око 300.000 становника, мада су добро расположени проценитељи волели да додају понеку десетину хиљада више. Пољопривредна насеља ван града била су сасвим довољна да престоничке потребе буду намирене.

На месту где је данас Улица oслобођења, са адресом на некадашњем броју 2, својевремено се налазила Дворска башта. Одатле је опслуживан краљевски двор. Забележено је да су за њене потребе постојала чак четири парна котла.

У то време ово је била далека периферија.

Саговорник нам је Зоран Докић, колекционар необичних, старих предмета из историје Београда, као и сакупљач несвакидашњих градских успомена и приповести.

Прочитајте још - Београдске приче: Наш Худини задивио свет

Током дела његовог детињства Дворска башта је изгубила име, али не и намену. Како објашњава, од краја Другог светског рата па до почетка осамдесетих година на том месту је гајено цвеће. Тако су градске цвећаре имале уредно снабдевање из некадашње баште која је имала епитет "дворске".


Почетак на Палилули

- ОД 1981. године управо на тој локацији ниче део фабрике која је спадала под комплекс "21. маја" - подсећа Докић. - На месту некадашње зелене оазе напрасно је био инсталиран и део наменске производње, па су ту правили чак и висококвалитетне делове за амерички "Боинг".

Затим је гигант "потонуо", његове хале и цео тај простор претворен је у магацине, а онима попут Докића, који су волели ово место остало је питање да ли би било боље да је ту остала стара, "дворска" башта.

Саговорник нас враћа у стари Београд и његово земљорадничко окружење.

Познато је да је још средином 19. века кнез Милош Обреновић "привукао" село Палилулу насељавајући на то место повртаре и на тај начин снабдевајући град.

Докић нас овог пута враћа у шаролики изглед историје Ресника и његову сеоску традицију.

Колико год то данас чудно звучало, Топчидерска река била је бистра и чиста, и уз њу су се налазиле баште са поврћем, како би сељаци лакше заливали своје леје.


Прочитајте још - Београдске приче: Место где "спава" градска историја


- У центру села постојао је парни млин отворен још почетком двадесетог столећа, а био је у пуној функцији до шездесетих година прошлог века.

Чезе и млеко

- ОСНОВНА улога села око Београда некада је била, поред осталог, да снабдевају грађане млеком и млечним производима - подсећа Докић. - Сељаци су робу углавном до вароши довозили чезама. Тако су више од милоште звали запрегу у коју је упрегнут један коњ који вуче двоколице.

"Млечна" запрега

Од 1964. године градске власти уводе забрану уласка запрегама на градске саобраћајнице. Истина, развој саобраћаја је изискивао много уреднија правила и логично је било да се возила са коњском вучом повуку са улица. Тако сељаци из околине града губе улогу снабдевача, коју од тада претежно преузимају продавнице и самопослуге.

Прочитајте још - Београдске приче: Савамала као градско село

На тај начин се изгубио део беорадског "руралног шмека" и сељака са шајкачама или жена забрађеним марамама који би обављали "улогу главног градског снабдевача".

АКЦИЈЕ
ПРВА српска земљорадничка банка основана је у Београду у Мекензијевој улици још 1912. године. Докић нам је донео акције ове банке које су биле емитоване још 1919, непосредно после Првог светског рата.

До тада су постојала врло прецизна, додуше неписана правила градског снабдевања. Прво је било да сељак не улази у кућу купца, већ би испред врата домаћица оставила чисте посуде за млеко, кисело млеко и сир. На тај начин би биле намириване дневне или недељне потребе сваког домаћинства. Плаћање је, по правилу, било на сваких 15 дана.

- На таквим обичајима које данас добро памте старији житељи Ресника, очитавала се прича о поверењу и поштењу, јер нико не би крао, нити ускраћивао поруџбине.

Тако нова времена потискују стара. Додуше, остале су градске пијаце које сељацима из околине пружају прилику да пласирају своје производе, али становници Ресника, баш као и наш саговорник, памте доба када је било другачије, а неретко и - боље.

ДЕСЕТ РАТАРА

У ДАНАШЊЕМ Реснику, према проценама нашег саговорника, остало је још десетак породица које живе као њихови претходници, од обрађивања земље. Међу њима је Воја Петровић, који још увек цитира правила која су зацртали његови преци. Он уме да каже: "Поред породице, највредније што имам је земља."


КАТАЛОГ И МОТИКА

КОЛЕКЦИОНАР заборављених и чудноватих београдских предмета, Зоран Докић донео је и каталог "Метал сервиса" из педесетих година. Фирма је била регистрована за промет гвожђарске, металне и техничке робе, а упутства и текстови били су исписани на српском и немачком језику.

Зоран Докић

У понуди ондашњем купцу са села понуђено је, поред потковица, шрафова и ручног алата и 20 врста мотика. Једна међу њима имала је "посебан назив" - "београдска".


"ПАЛИЛУЛСКО" ДОБА

JОШ у доба када су на Палилули били најважнији београдски воћњаци и повртњаци, постојала су правила шта се сматра крађом, а шта не.

- Ако путник пролазник убере воћку са гране и одмах је поједе то није била крађа - подсећа Докић. - Међутим, ако је убере и стави у џеп, не би ли је понео са собом, онда јесте!