БИЛА је касна јесен 1970. године када је Београд потпуно променио физиономију. Велики догађај одиграо се 4. децембра, када је лично Јосип Броз Тито, у пратњи супруге Јованке и тадашњег градоначелника Бранка Пешића, отворио ауто-пут кроз Београд, мост Газелу, Мостарску петљу и Теразијски тунел.

Велику свечаност оптимистичне масе света која је ликовала због очигледног економског напретка пратио је још један важан догађај, који је донекле био у сенци отварања капиталних објеката, о којима су "Београдске приче" већ писале.

Било је то отварање првог драгстора у граду, радње која је радила непрестано (гле чуда!), свих 24 сата. У то доба продавнице су углавном имале двократно радно време, а уобичајено је било да су отворене од осам ујутру до подне, као и од 16 до 20 сати. Ово је било први пут да је и у мрклом мраку, па чак и пред зору, Београђанин могао да сврати у самопослугу и купи оно што му треба.

Робне куће

ДРАГСТОР је радио у саставу тадашњег трговачког гиганта, Робних кућа "Београд". Данас се старији са сетом сећају тих времена, понајвише због оптимизма којим је град зрачио. Стандард је постепено, али видно, растао, а они који су хтели да раде могли су и да остваре своје приватне и породичне циљеве.

- Свакодневно је у драгстор долазило до 15 до 20 камиона само с хлебом - сећа се некадашњи управник Љубиша Благојевић. - То је била радња коју су потрошачи волели, па иако се налазила у центру града, промет је био огроман. Када би камиони Млинско - пекарске индустрије отворили своја велика врата, посматрача би запахнуо огроман, врео мирисни облак.


ПРОЧИТАЈТЕ И: Beogradske priče: Rađanje modernog pristaništa


Легендарни директор Робних кућа Чеда Јелинић инсистирао је на томе да у свако доба дана и ноћи у тој радњи мора да буде свежег хлеба.

ФОТО-ДОКУМЕНТАЦИЈА "БОРБЕ" СВИ истраживачи старог Београда и његови посвећеници могу значајно упориште да пронађу у Фото-документацији "Борбе". Љубазношћу стручњака из ове компаније, и ми смо добили фотографије које су пред читаоцем.

Како објашњава наш саговорник, било је то време узлета, када се осећало како све иде набоље.

- Клијентелу су нам сачињавале најшире народне масе - каже Благојевић. - Међутим, чињеница да радимо током целе ноћи окупљала је испред радње најчудније слојеве Београђана.

Колега нашег саговорника Милош Катанић додаје да је у подземном пролазу у Нушићевој улици, испред продавнице, посматрач могао да види и градски "талог" и варошку елиту.

- Забасали би током ноћних сати они који су "заглавили" на картању, други који су се враћали са журки, али и глумачки и уметнички свет који је до касних сати, после представа, био у кафани - подсећа Катанић. - У близини се најкасније затварала "Велика Скадарлија", на дну ове популарне улице, и она је последње госте испраћала око три сата по поноћи. После тога, многи би свраћали до драгстора.

Наши саговорници памте барда нашег глумишта Милоша Жутића који је умео да наврати по потрепштине после представе и њеног логичног, кафанског наставка.

- После ноћног рада, потпуно исцрпљени, стизали би радници из треће смене - сећају се Катанић и Благојевић. - Они би нешто појели с ногу, попили своје пиће и одлазили кући на спавање.

Било је ту и оних са дна друштвене лествице, локалних пијанаца и проститутки, као неизбежног декора сваке метрополе и њених ноћних вибрација. Све би, додатно, украсили музичари, који би се враћали са свирки, па би свратили на пиво с ногу, и уз другаре, у акустици подземног пролаза, пустили још понеки акорд да одзвони у ноћи.

Само "Шанса"

СЕДАМДЕСЕТИХ година током ноћи је радила још само кафана "Последња шанса". Са друге, земунске стране града није било ниједног званичног ноћног окупљалишта, тако да су тамо бирцузи затварани најкасније у 23 сата. После тога, "мокра браћа" или напрасно изгладнели нису имали друго решење него - преко моста, па у драгстор.


ПРОЧИТАЈТЕ И: Beogradske priče: Od Balkanske do Beogradske


- У то време радила је и кафана "Босна" у Улици мајке Јевросиме - подсећају наши саговорници. - Она је имала јефтина кувана јела, а клијентела су јој углавном били самци и људи са слабијим примањима. На столу је увек било хлеба, који је био бесплатан, па би се десило да они најсиромашнији седну за сто, поједу само хлеб, који би посолили, и потом напусте кафану.

Ово је једини подземни пролаз који је у то доба заживео и као трговачко место. Пролаз код новобеоградских Шест каплара никада није имао додатне садржаје, а поготово онај код "Франша".

Овде, у пролазу у Нушићевој улици, некада је почињао, а богме и трајао београдски "ноћни живот".

Пре тунела

ХОЋУ - НЕЋУ

У прво време када је отворен драгстор у пролазу у Нушићевој улици, запослени нису волели да раде на том месту, јер је промет био огроман, и посла преко главе.

Међутим, како су ускоро уведене стимулације, све се окренуло на другу страну, и веће плате су и те како мотивисале раднике да траже ангажман на том месту.

НОЋНИ "САВРЕМЕНИЦИ"

СЕДАМДЕСЕТИХ година се знало којих неколико кафана ради до дубоко у ноћ. Поред "Велике Скадарлије", наши саговорници памте да је у "Зони Замфировој" могло да се остане до два сата по поноћи, а једино је "Последња шанса" пружала целоноћно уточиште.

Потом је у драгстор уведен роштиљ с печеним пилићима, и ето спаса напрасно огладнелима, који нису имали вољу да нешто ноћу спремају, нити новца да једу у кафани. Тако су многи из "Босне" и други намерници "плитког џепа" нагрнули на пилетину и пиво, вечиту утеху жедних и гладних.

Некадашњи почетак Нушићеве улице

ЗАКАШЊЕЊЕ

ВЕЛИКА народна светковина поводом пуштања у рад нових објеката и саобраћајница у Београду првобитно је била планирана за тадашњи Дан Републике, а то је био 29. новембар.

Ипак, радови нису могли да буду окончани у року, па је прослава одложена неколико дана. Уз велико весеље, све се одиграло 4. децембра.

Титова посета

РОБНЕ КУЋЕ "БЕОГРАД"

ПРЕДУЗЕЋЕ Робне куће "Београд" спадало је у гиганте старе Југославије, а у Србији је било на самом врху пословности. Како објашњавају Љубиша Благојевић и Милош Катанић, Робне куће су укрупњавале трговину користећи комбинацију француско-немачке технологије.

- Био је то велики систем у којем су престале да постоје дотадашње бакалнице, а продавац је постао помоћ клијенту да изабере оно што жели да купи. Чеда Јеленић их је учио да су они "господа продавци", имали су стимулације, а када дођете на Зелени венац, сваки трећи пролазник би у рукама носио нешто што је увијено у папир или кесу на којој је био знак Робних кућа.

Сви који су радили у овом предузећу још у оно време имали су униформе, беле кошуље и кравате. У склопу предузећа постојао је фризерски салон, а сви запослени су имали бонове,тако да би жене имале четири, а мушкарци два бесплатна фризирања током месеца.

ТИТОВА ПОСЕТА

ОТВАРАЊЕ тако значајних објеката у Београду, па и драгстора, није могло да буде обележено без "највећег сина свих народа и народности" Јосипа Броза Тита и његове супруге Јованке.

Председник је тада прошао кроз новоотворени Теразијски тунел, задржао се у обиласку, а колона аутомобила наставила је према Тргу Маркса и Енгелса (данас названом по Николи Пашићу), праћена одушевљеном масом која је изашла да поздрави маршала.

Фото-документација "Борбе" чува кадрове када је Броз, поред осталих места, посетио и Робне куће и уверио се у њихову богату понуду, као и драгстор и подземни пролаз.