Већина зрелих читалаца "Новости" добро памти доба када је Београдом "тресао" њу вејв, нови талас у музици који је оставио дубок траг на културолoшком плану престонице.

О том времену разговарамо с новинаром Петром Јончићем, који је приредио књигу "Деца сребрне емулзије", насталу према сећањима и фотографијама Зорана Вујовића Вује, човека који је са фото-апаратом у руци бележио настанак и бурни развој новоталасне музике, али и амбијент који је мењао Београд тога доба.

Култни бендови

- НОВИ талас у бившој Југославији није била само музика, већ и оно око ње - објашњава Јончић. - Чинили су га и сви они непознати и заборављени људи који су у то време шетали београдским улицама, одлазили на концерте, проводили вечери на Академији или на чувеним журкама, и на крају постали легенде асфалта. Многи од њих би били заувек заборављени да није било фотографа који су имали само један задатак: да на филму зауставе тренутак када је живот постао уметност. А један од њих је био управо Зоран Вујовић Вуја.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Београдске приче: Од трамваја до тролејбуса

У књизи "Деца сребрне емулзије", коју је приредио наш саговорник, сабран је део Вујиног рада у коме су представљене фотографије култних бендова као што су "Партибрејкерси", "ЕКВ", "Електрични оргазам", "Хаустор", "Азра", "Фигуре", "Кандински"... "Београдске приче" ексклузивно, пре него што се књига појави, уводе читаоце међу успомене које су сачували данашњи зрели читаоци.

- Одрастање у новобеоградском Блоку 21 подразумевало је да су ми комшије и другари биле потоње "градске фаце" Зоран Костић Цане и Милан Младеновић, ту је живела и Слађана Милошевић... - сећа се Зоран Вујовић. - Док су они стварали музику, ја сам узео у руке фото-апарат. А када је Академија почела да ради као ноћни клуб, почеле су да се окупљају разне "фаце" које су постале моји модели и музе.

Наш саговорник памти како су средњошколци бежали с наставе да би седели испред СКЦ-а који је био "њихов храм", али тек са Академијом почео је најважнији део у историји београдског новог таласа.

- Данас је то урбана легенда, али Урош Ђурић је говорио како је уписао ФЛУ како би тамо могао да уђе џабе - наставља причу Вуја. - Делча је причао како је то била озбиљна школа за девојчице које су стварале озбиљну моду препознавања на улици. Многе од њих су носиле ранце са одећом коју су облачиле тек у клозету клуба, и тамо се шминкале и дотеривале да би биле "андерграунд".

У Београду су се сви тада борили за имиџ. То је било врло важно, јер је свако желео да буде аутентичан, другачији, да га околина примети и да тако постане популаран.

- Они који су познавали "пола града" били су лидери, а слава се често стицала фолирањем - додаје наш саговорник. - Није у томе било ничег лошег. "Градске фаце" вукле су са собом велики број људи који су могли нешто да науче о Западу. Чак и они који су у развијању свог имиџа претеривали с причама имали су велико знање о ономе о чему говоре. То је било довољно да вас заинтересују. Постајали сте паметнији.

Журке и "падобранци"

Откривање добрих кућних журки почињало је у "Мањежу". Како је записао Петар Јончић, увек су постојали они који више знају од других, такозвани информатори за забаве у граду.

- Ако у "Мањежу" не налетиш на информаторе, узмеш жетон за телефон од Миће Конобара и кренеш да зивкаш све редом док не сазнаш "где и када" - сећа се Вуја. - Тамо где ниси био позван улазио си на безобразлук. Кључ је био да поведеш девојку. А до њих си долазио тако што раније, у кафани, "проспеш жваку" како идеш на најбољу забаву у граду. То је био лепак за њих. Са девојком у друштву си већ у бољој позицији као "падобранац".

Један цитат из књиге која ће се ускоро појавити многе ће подсетити на "потомке београдских боема".

"Најаутентичнији феномен Београда осамдесетих били су концерти по ходницима школа. Један такав култни наступ у 'Фризерској' имала је група 'Бутик' у којој су свирали Небојша Антонијевић Антон и Бранко Хендрикс. Много добрих свирки било је и у школи 'Никола Тесла', а нарочито по факултетима.

"Рецимо, на Медицинском је прашила 'Радничка контрола', Цанетов бенд који је покренуо после 'Урбане гериле', а пре 'Партибрејкерса'. Центар бунта су биле образовне институције са добром енергијом и паметним младим светом. Нико није желео да наступа у сали, све се организовало по тим холовима.

"Тотална дисторзија, одјеци гитара, клинци који седе на степеницама или висе по гелендерима... Стојиш поред бенда, а звучник ти удара у главу. Ма, тотално лудило. Све је било спонтано, хаотично и без бине."

Места за вежбање

У центру града групе су вежбале на три главне локације. Према сећању нашег саговорника, прва је била СКЦ - "тамо где је сада књижара, некада је била мала сала за пробе".

- Ту је почело "Лимуново дрво". Кроз тај бенд су пролазили сви живи. Неки су га зато звали српски "Јарбрдс", који је раније ушао у историју због силних рок звезда које су у њему почеле. У СКЦ-у је постојала опрема, а свако са мало добре воље и енергије могао је да уђе у свет музике. Сви су једни друге охрабривали да се опробају. Гитаре су биле импровизоване, чудно склапане, помало буџене.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Београдске приче: "Фармазони" и њихово доба

Друга битна места били су "Дадов" и "Вук Караџић". Поред бендова који су опстали, у оно време било је и оних који су пуно обећавали али нису постигли успех. У Вуку је вежбала "Рибља чорба", па "Магистар хаоса", из кога је настао "Кандински". Мислим и да је Цукић тамо свирао Џенис Џоплин и "Битлсе". Ту је био и одличан њувејв бенд "Фигуре" са редитељом Владаном Николићем који је пуно обећавао.

Вежбало се и у подрумима кућа, по зградама и другим сличним местима.

"ПАДАВИЧАРИ"

ОСАМДЕСЕТИХ су млади углавном ишли на клизање на "Таш", а потом у "Цепелин".

Како објашњава Вуја, израз "падавичар" односио се на дугокосе момке који су уз музику "Лед цепелина" ђускали тако што би се једном руком ослонили о зид и махали главом горе-доле.


КИТ РИЧАРДС И СИД ВИШИЗ

На Академији су сви имитирали некога, посебно из света музике - сећа се Зоран Вујовић Вуја. - Био је неки тип кога смо звали Ђеле, ма пљунути Кит Ричардс. Иста фризура, одећа, покрети... Сећам се и једне "рибе" која се звала Верица. Била је у тоталном дарк фазону, упечатљива, јединствена, права промотерка готик стила. Многи су били само рокери, глумили су лузере и бунтовнике. Гомила је покушавала да "скине" Сида Вишиза. Наш познати сликар Душан Герзић Гера је личио на Џима Кера, певача "Симпл мајндса". Необично је било то што већини нисмо знали имена, нити је ико желео да зна како се зову. Једни другима смо се уредно јављали са "здраво".

А по Београду би се тражили питањем: "Да ли си видео оног типа што личи на Кита Ричардса", и слично.