Школа јахања: Тренинг па туширање

РАСПРШЕНИ млазеви воде квасе кобилу Силвију. Њено тело брзином трептаја упија стотине ситних капљица. Задовољно маше гривом и лупка копитама о бетон. Глади њушком руку девојке Мануеле, која је стрпљиво тушира цревом.

Овај призор смо затекли у школи јахања "Београд" смештеној на престоничком хиподрому.

- Хоћеш мало да попијеш? - пита Мануела Силвију.

Даје јој воду. Ова развлачи вилицу и лизуће помало језиком.

О овој лепотици и још 14 коња, колико их има у штали ове школе, старају се ученици и запослени.

- У штали им је мрачно, правимо им промају и купамо их како би им било што пријатније - објашњава тренер Вања Прелић. - У најтоплијем делу дана их не изводимо на јахање, часови се одржавају рано ујутру, почињу око шест да би се завршили до отприлике осам, девет сати.

Вања се и по врелини и зими већ 25 година стара о овим племенитим животињама, које зна по имену. И све су јој блиске срцу. Многе, су се, каже, ождребиле код ње. Са колегама их пази, па зато часове држе под кровом у сенци где је испрскано тло да нема прашине, у такозваном мањежу. Ту затичемо џокеја Арнауда (35) како покушава да нађе заједнички језик са кобилом Варном. Све време их надзире искусна Вања.

- Покушавамо да се разумемо, то није нимало лако - описује Арнауд, сав у голој води, дружење са Варном. - Не одустајем, ово је баш забавно.

Расте жива у термометру. И јахачи, и коњи одлазе на заслужени одмор.

ПРВИ САВЕТ

ЈЕЛЕНА Мијовић, тренер у школи јахања "Београд", саветује почетнике да као прво и основно обуку дуге панталоне и патике јер одмах добијају кацигу и пењу се на коња.

- Битно је да се седи мирно и успостави баланс, равнотежа - поручује Јелена онима који желе да се опробају у јахању.

ЉУБИМАЦ

ВЕПАР Васа шетка се и грокће у скровитом делу школе. Не помаже му ни ваљање по земљи, па га присутни поливају водом. Он стоји мирно и ужива док му једна госпођа тепа.

- Он је са нама откако је имао две и по године, наш љубимац - смеје се Вања.