ДАВНЕ 1873. године подигнуто је здање на углу садашњих улица Краља Милана и Кнеза Милоша. Поред те вишеспратнице морао је да прође, баш као и данас, сваки становник главног града.

Још у то време, у другој половини 19. века, планирано је да ова зграда буде хотел, а наденули су јој име "Лондон", по чему је касније дуго прозивано и цело окружење. Ако би неко имао да закаже сусрет, одличан оријентир било је упутство: "Видимо се код Лондона".

ПРВИ ПАРЛАМЕНТ

НЕКАДА је у близини "Лондона" била Народна скупштина, тек стотинак метара наниже према Вазнесењском храму. Да се подсетимо, прва српска скупштина столовала је у кући која се налазила на крају данашње Улице краљице Наталије, а некадашњој Народног фронта, пре раскршћа са Милошевом.

Потом се, отприлике на том месту, угнездила зграда у чијем приземљу је био познати биоскоп "Одеон".

Близина првог парламента дуго је била разлог због којег су често стални гости Хотела "Лондон" били народни посланици. Ту су сви били измешани, док су у то време градске кафане неретко биле права политичка окупљалишта.

О томе упечатљиво пише и Бранислав Нушић, осврћући се на оне кафане које је он памтио и бележио њихов амбијент. Као и данас, српско "политичарење" било је веома битно у градском животу, а било је кафана које су изашле на глас по томе што су се у њима окупљали симпатизери појединих политичких партија.

У Нушићевим записима пише како је, поред "Лондона", постојала још једна кафана која се звала "Паун". А одатле па до Теразија и данашњег Хотела "Москва" их није било, осим једне ниске и врло интересантне кафанице "Код два тигра".

На месту "Москве" стајале су кућице са дућанима, а са друге стране, која је гледала ка Балканској улици, била је кафана "Велика Србија".

Од "Лондона" па навише, Милошевом улицом до Батал-џамије, а данашњег здања Скупштине, није било кафана, док их је највише било у улицама које су окруживале данашњи обод Трга Николе Пашића.

СТАРИ КОРЗО

Фотографије оног доба приказују варошки развитак, будући да су запреге сменили први аутомобили, да би данас Улица краља Милана била једна од најпрометнијих у граду. Одмах уз "Лондон" било је здање Руског посланства, на чијем месту данас стоји споменик последњем владару из династије Романов.

Како је објашњавао Бранислав Нушић, упућујући ондашње Београђане, кафана "Лондон" на врху Милошеве улице припадала је Теразијама. Иако то данас необично делује, дуж Милошеве улице спуштала се трамвајска пруга која је ондашње житеље престоног града водила ка Топчидеру.

Уосталом, на том простору налазио се и најважнији градски корзо, варошко шеталиште које је омогућавало најважније сусрете, од оних грађанских и препуних "етикеције", па до скривених, чежњивих љубавних погледа.


АПОТЕКА И БАНАНЕ

АПОТЕКА преко пута "Лондона" седамдесетих година била је вероватно најважнија у граду. Сви су знали где је, имала је дуже радно време од осталих, и свако кога је нека здравствена невоља притисла знао је где да потражи лек.

Анегдота збори о једној шали која је некако у то време била актуелна, а наводно су је у етар пустиле колеге са једног радија. Прича је била у вези с несрећним службеницома ове апотеке и, потпуно неочекивано, бананом.

Тих година била је несташица овог јужног воћа, и у граду га није било ни за лек. Неко је, путем радија, разгласио како су, незнано одакле, банане стигле управо у поменуту апотеку.

И - кренула је јагма. Силан свет нахрупио је да се распитује за банане, а очајни апотекари су на крају обесили велики натпис на улазним вратима на којем је крупним словима прецизно писало: "Немамо банане!"

Не би то била београдска прича да први следећи суграђанин који је отворио врата преко којих је стајао огроман натпис одмах на улазу није упитао: "Извините, молим вас, а кад ћете добити банане?"

ДРВЕНИ АДВОКАТИ

СТАРЕ узречице које су допрле до данашњих дана неретко нису разумљиве ни онима који их користе. Тако је често да неко буде означен као туђи "дрвени адвокат", мада никоме није јасно зашто би правни заступник требало да буде "дрвен".

Записи старих хроничара говоре да су управо код хотела "Балкан" и "Лондон" некада седели сиромашни ђаци који су овде сачекивали сељаке који су долазили у град желећи да истерају правду на суду. Будући да су били неписмени, требао им је неко ко би исписао тужбу коју ће потом предати надлежнима.

Идеални за такав посао били су сиромашни ученици и студентарија која би за некакав бакшиш одрадила тај посао, најчешће на брзину, и ослоњени о дрвене, кафанске диреке, па су тако и добили надимак "дрвени адвокати".

НЕПОКРЕТНА ИМОВИНА

ПРВИ власник аутомобила у Београду био је Божа Радуловић, који је увезао "неселсдорф" који је папрено платио. Његов отац био је угледан трговац, а возач је био Сретен Крстић, који је ушао у историју као први српски шофер.

Невоља је наступила кад се Божино наслеђе истопило, а често је, идући узбрдо, његов ауто умео да "запне" и угаси се код "Лондона". Велики хроничар и шарматни бележник оног доба Стеван Сремац записао је како је несрећник молио окупљене око кафанских столова да му помогну да гурне и упали своје мезимче на четири точка. Сремац је тада апеловао на окупљене речима: "Помозите Божи да помери своју једину преосталу непокретну имовину."


ПРВИ СЕМАФОР

ТЕХНОЛОГИЈА је неумољиво чинила крупне искораке, па ће баш код "Лондона" бити уведен и први семафор у Београду.

Другом половином педесетих година прошлог века, поред јединог варошког семафора налазила се кућица у којој је седео саобраћајни милиционер. Он је притиском на дугме мењао светло на првом електричном средству јавне сигнализације.