Београдске приче: Окупатори пали пред комуналцима

ЗЛОНАМЕРНИЦИ ће, после овог текста, можда рећи како Немци нису у Србији поражени у Другом светском рату због невоља на ратиштима. Изгледа да им није било јасно како да савладају варошке комуналне проблеме.

Лако је њима, рећи ће неко, они су отишли, а ми смо остали. И не умемо да изађемо са многима од тих, истих проблема на крај ни до дана данашњег.

Шалу на страну, истраживање које нам је предочио историчар Раде Ристановић умногоме је расветлило проблеме и начин живота Београђана током окупације у Другом. Наш саговорник ће, у сарадњи са групом аутора, ускоро објавити књигу "Колаборационистичка штампа у Србији 1941-1944". "Београдске приче" ексклузивно објављују неке сегменте тог истраживања.

Миран трг

- У марту 1942. године штампа пише како су створени предуслови за реконструкцију најважнијих градских саобраћајница - каже Ристановић. - Тада је, опет актуелизовано питање Трга Славија, који "ни за 20 година није добио своју регулацију".

Лист "Ново време" који је излазио за време окупације пише да је план потписао председник Градске општине Драги Јовановић, као и да се водило рачуна "да трг буде што мирнији, колико је то могуће с обзиром на саобраћај, а да саобраћај буде уређен тако да се одвија уредно и без застоја". Тако испада да су Немци утемељили овај градски трг, док је фотографија из колекције Бранимира Гајића доказ да је баш тако било.

- Сам трг требало је да буде дугачак и широк 115 метара, на средини би се налазило кружно острво у чијем центру би био изграђен споменик - цитира даље Ристановић. - "Ново време" од 31. марта пише да су власти наредиле становницима кућа које су предвиђене за рушење да се иселе до 10. априла... За оне који су остајали без својих домова било је обећано обештећење".

Међу великим грађевинским радовима најављивани су и мелиорација и асанација Топчидерске реке и Макиша, регулација Теразија и уређење Калемегдана.

Наш саговорник подсећа на то да је после шестоаприлског бомбардовања 1941, град гађан још 7, 8. и 12. априла. Тешко је оштећена трамвајска мрежа, страдао је аутобуски превоз, уништен је скоро целокупан возни парк градске управе. Улична калдрма је била значајно оштећена, здања погођена у бомбардовању морала су да буду санирана или срушена...

- Током обнове трамвајских линија, Београђани су видели табле на којима пише како је Јеврејима забрањена вожња - додаје Ристановић. - Предња платформа у возилу била је резервисана за немачке војнике.

Обавезан кулук

ОПШТИНСКЕ новине су преносиле негативне навике грађана којима су се "чудиле немачке власти". Основни проблем био је неправилно прелажење улице што је приморало Немце да на раскрснице поставе саобраћајце који су кажњавали прекршиоце.

Окупатори нису могли да се начуде ни оним Београђанима који су користили своје аутомобиле у приватне сврхе, иако им је то било строго забрањено.

Ристановић скреће пажњу и на понашање у градском превозу. Тадашњи новинари се чуде зашто "млађи седе, а старији стоје!?"

- Требало би увести правило да млађи уступају место старијима, а да жене и деца имају првенство - пише у тексту "Како да се уреди београдски градски саобраћај". - Према неучтивим путницима, пијанцима, треба оштро поступати.

Ако вас нешто од поменутог асоцира на данашње време - ево и примера како је "први снег изненадио путаре", а да је трамвајски саобраћај прве ратне зиме био потпуно заустављен. Новине ипак пишу како "грађани нису ни помислили да очисте и остружу лед" са улица.

Снег је већ у новембру онемогућио кретање како коловозом тако и тротоаром. То је приморало управника града да уведе обавезни рад - кулук". Ристановић цитира штампу која пише како се "могу видети инжењери, лекари, обласки радници, фотографи, занатлије и људи других занимања како обављају марљиво свој посао иако су неки први пут узели лопате у руке".

Са друге стране, неприлике су правили и они грађани "који су несавесно чистећи лед са кровова прекидали електричне каблове, што је прекидало правилно снабдевање електричном енергијом и доводило у опасност пролазнике".

Смеће највеће

"Ђубре треба спаљивати или закопавати у земљу", писале су новине. Возни парк општине града Београда био је уништен у бомбардовању, па је изношење смећа постало проблем. Остао је мали број кола, "углавном коњских и воловских". Уклањање смећа у топлим, мајским данима било од суштинске важности.

Наш саговорник цитира и дневник Драгутина Ранковића који пише како се "ђубре из кућа врло неуредно износи".

- Већ месец дана како ђубретари нису дошли. Протестовали смо, али нам је одговорено да нема довољно кола... Власти су донеле одлуку о реорганизацији службе за одношење смећа... па је требало да се обезбеди "да се из сваке куће сметлиште изнесе после седам, односно десет дана".

Годину дана касније стижу и похвале на рачун београдске оштине која је "на духовит начин преправила неколико старих трамвајских приколица и оне сада служе за изношење ђубришта".

Током априла 1944. године поново је уследило бомбардовање града, овог пута су Савезници истоварили на Београд смртоносни терет, и опет је живот постао тешко подношљив. Прича је наново кренула укруг...