Београдске приче: Животиње из центра града

Запреге, свињарски трговци, фијакери... пре једног века били су уобичајени миље централних делова Београда. Истина, град који је прве године 20. века имао око 70.000 становника није био много налик метрополи коју данас познајемо.

Брзо нарастајући до око 300.000 људи крајем тридесетих година, а уводећи и савремену архитектуру, саобраћај и моторизацију, престонички обриси постајали су нешто богатији. Сећање на неке необичне призоре који су осликавали данашњи центар делују помало збуњујуће. Већина снимака које овде објављујемо дело су Аце Симића, човека чије фотографије све више добијају на значају како време више пролази.

Симић је био један од непревазиђених хроничара оног доба, бележећи фото-апаратом кадрове који су протоком времена постали ванвременски.

Каскање на калдрми

ВЕОГРАД је постепено на улицама доживео смену коња, упрегнутих у варошке фијакере и запрега које су дуго довозиле робу на градске пијаце, тако што су уместо њих на плочницима почели да се шепуре кућни љубимци.

Хајде да не отварамо причу о томе да су некадашњи власници фијакера морали да имају врећу у којој би балега била истог трена склоњена са градских улица, јер сто година касније на Теразијама или у Косовској улици можете сасвим непажљиво да угазите у... (баш то!). Тако да "цивилизацијски искораци" помало неуредно прате наше уврежено понашање.

Фијакеристи су били веома важан део превоза градских путника, и то оног добростојећег слоја. У време када су први трамваји заклопарали градским улицама спајајући Славију са Калемегданом, и њихов погон су такође били коњи.

Друмови су били блатњави, а хроничари, попут Косте Христића, описују изглед ондашње Главне чаршије "као тескобну улицу која се провлачила до Саборне цркве". То је био део данашње Улице краља Петра.

- То је била и онда прва трговачка улица и у њој најугледније фирме београдске, нарочито за браншу мануфактурну и колонијалну - пише Христић. - Није мучно замислити ондашњу калдрму која није имала тротоара, него се с обе стране благо нагибала према средини и ту правила неку врсту олука, којим је вода отицала у друге улице или понирала у старе турске ђеризе (канале којима је отицала прљава вода).

Друга половина 19. века било је доба када су коњи били неопходни у остварењу било какве градске трговине.

Улицама су свакодневно биле виђане сакаџије, чији задатак је био да доносе чисту воду у градска домаћинства. Сакаџија би имао запрегу са великим буретом. У време када се водовод у граду састојао само од неколико појединачних чесама, овај би наточио буре чисте воде и обилазио део града у којем су га домаћице нестрпљиво ишчекивале, па би за ситан новац снабдевао једног "потрошача" за другим.

Затим су своје место заузеле и рабаџије, које би превозиле робу са пристаништа на Сави навише, ка Главној чаршији, а потом и другим улицама у којима се развијала трговина.

Како описује хроничар, у прво време су различити људи преносили робу у бисагама, потом су кириџије, коњаници преносили потрепштине од пристаништа до различитих дућана, да би рабаџије унеле знатно побољшање.

- Уместо кириџија са коњима наступају рабаџије са колима, а то је значило огроман напредак - пише Коста Христић. - То је био лаган али сигуран превоз, без квара, претовара... У оно време сретали сте друмовима читаве поворке рабаџијских кола, натоварених сандуцима, балама и гвожђуријом. За београдске трговце није било већег задовољства неко кад им пред магазе навале рабаџијска кола, па момци, пошто их потоваре и испрате, једва очисте калдрму испред дућана од силне балеге.

Штале и кафане

ВЕЛИКИ број животиња у граду подразумевао је и места за њихово држање, па су ханови и кафане морали да имају штале за смештај коња. Неретко су запреге вукли волови, а кафане попут "Рудничанина" или "Три сељака" на крају Улице краља Милана, односно почетку Славије, биле су познате по томе.

Тако су сељаци допирали до Београда и доносећи робу за пијаце одседали на оваквим местима.

У суштини, свака угледна кафана морала је да има место за смештај стоке, баш као што је данас логично да сваки угледан хотел обавезно има паркинг простор за своје госте.

Још дуго је потрајало док последње запреге нису протеране из града. Иако закон данас забрањује њихово активно учешће у саобраћају, готово да свакодневно по ободима града протрчи неко ромско коњче, вукући свој терет саткан од старог гвожђа или хартије.

ЗООЛОШКИ ВРТ

ПРВИ зоолошки врт у Србији је управо београдски, који је у време Вука Бојовића добио име "Врт добре наде". Отворен је давне 1936. године, а оснивач је ондашњи градоначелник Влада Илић. Додуше, тада је његова титула била председник градске општине јер је град чинила само једна оваква административна целина.

Од предратних 14 хектара колико је имао пре Другог светског рата, данашњи врт заузима упола мању површину.

ПЛАСТ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ

ПОКОШЕНО и осушено сено у граду је некад било на много вишој цени него данас. Изградња Скупштине се необично одужила, а покошена трава око ње није представљала проблем "тадашњим комуналцима", већ напротив, обезбеђену храну за коња, вола или краву током целе зиме.

СВИЊАР ПРЕД ПОЗОРИШТЕМ

МОМАК који води прасе на повоцу испред здања Народног позоришта такође је овековечен кроз објектив Аце Симића. Некада је овај трг носио име Позоришни, а овакви призори нису били ретки у престоници.