Београдске приче: Штампарија за потомке и заборав

ИЗГРАДЊА Државне штампарије представљала је један од највећих изазова југословенских и београдских власти тридесетих година прошлог века. Старо здање штампарије у Поп Лукиној улици није више могло да одговори високим стандардима и наступило је време у којем је нова зграда морала да заузме своје место.

Прву Државну штампарију званично је основао кнез Милош Обреновић још 1831. године, а траг у њеном раду оставиле су важне личности наше историје попут Симе Милутиновића Сарајлије, Ђуре Јакшића, Анастаса Јовановића...

Брашованов печат

У монографији коју је издао потоњи БИГЗ, наследник Државне штампарије, почетком седамдесетих година прошлог века налазимо веома интересантне податке. Књига има званично име "Београдски издавачко-графички завод 1831-1971".

- Питање реорганизације Државне штампарије неколико година је проучавано у Министарству просвете и финансија - описују аутори предратну политичку атмосферу у држави. - Тек 1934. године Министарски савет (тадашњи назив за владу) донео је кључну одлуку о питању инвестиција за Државну штампарију. Прихваћен је предлог Министарства просвете да се изгради нова, савремена зграда, а сав дотадашњи уређај штампарије да се замени новим.

Тако је производни капацитет штампарије предвиђен да задовољи не само потребе наше земље већ и суседних балканских држава.

Аутори монографије пишу како је изградња поверена познатом архитекти Драгиши Брашовану, а на Сењаку је откупљено земљиште на коме ће бити подигнута нова зграда.

- Изградњи се приступило 1936. године - стоји даље у монографији.- Терен на коме би се зидала зграда није био претходно испитан, па се већ приликом земљаних радова наишло на непредвиђене потешкоће. Али, јавиле су се потешкоће и друге природе.

"Златно доба"

Потом аутори монографије описују невоље у које су запали проносиоци идеје о штампарији. Враћају нас у предратни Београд и тадашње трендове и конкуренцију, па кажу како је "овај велики подухват изазвао оштро негодовање оних којима би остварење читаве замисли помрсило рачуне у остваривању профита".

- Из бојазни да ће Државна штампарија развити снажну издавачку делатност, најпре је паника завладала у круговима књижара - издавача, да би предвиђена набавка техничких уређаја и савремене механизације за штампарску производњу узбунила власнике и акционаре приватних штампарија.

Макета

Прича о политичким и другим компромисима приликом изградње штампарије оличава и оно, и ово, данашње време, проткано безбројним различитим интересима, али је битно да је изглед планираног здања остао забележен у историјату БИГЗ и кроз макету на основу које је договор постигнут.

Наш саговорник Зоран Докић показао нам је фотографије и амбијент у којем је радила његова мајка, а овај графички гигант је словио као велики понос ондашње Југославије. Првобитна идеја - да ово буде центар издаваштва и штампе на Балкану реализована је у великој мери, али њен стрмоглави суноврат током "популарне" транзиције мало ко је предвидео.

Данас, ипак, постоје наговештаји да ће јој будућност бити нешто ведрија.

МОСТАР

ЗДАЊЕ Државне штампарије никло је поред Мостара, оног дела града који препознајемо по петљи којом се мост "Газела" спушта на десну обалу Саве.

Некада је у близини била истоимена кафана, а овај део града добио је име по томе што се некада Мокролушка река на овом месту уливала у Саву. Будући да се река често изливала, и односила мост којим су тадашњи Београђани покушавали да је опкораче, цела градска област понела је овакво име.

50 ГОДИНА ПОСЛЕ

ПРЕ годину дана одржан је скуп посвећен овом архитекти под називом "Драгиша Брашован - 50 година после", поводом пола века од смрти овог угледног архитекте.

Тада је професор др Александар Кадијевић са Филозофског факултета приближио лик Драгише Брашована.

- Био је типични уметник ових простора који спаја не само балканску традицију и савременост, већ и средњоевропски контекст - објаснио је др Кадијевић. - Његово дело је стилски разнородно, слојевито, а од 1929. и доминантно модернистичко. Он је пре свега био мајстор архитектонске композиције, али није потребно знање да би се уживало у његовом делу за које нема границе. Његова архитектура је хуманистичка, слојевита, пре свега окренута човеку, а не себи, без интелектуалистичке или идеолошке конотације. Узалудни су сви покушаји да се он веже за одређену културну, политичку и друштвену идеологију, он је увек био свој.

1966.

Драгиша Брашован је постао члан Српске академије наука и уметности 1960. године. У том тренутку је већ седам година био члан Британског удружења архитеката.

МОДЕРНА

АРХИТЕКТА Брашован завршио је студије у Будимпешти, а пре Другог светског рата сматрали су га једним од најуспешнијих и најугледнијих у овој бранши.

Стручњаци кажу да је ово једно од најупечатљивијих дела европске модерне архитектуре у Београду оног доба.